Арсо Јовановић и данас остаје, готово 120 година након свог рођења и 80 година након своје смрти, једна од најмистериознијих личности у историји Југославије 20. вијека. Кратки биографски приказ на крају ове књиге говори о његовом општем значају, док овај увод мора поставити кључно методолошко питање: шта можемо сазнати о једној мистификованој личности из њених сопствених записа? Штавише, шта можемо научити о ратном команданту из начина на који приступа широј нарацији рата у којем је учествовао? Овдје читалац види војника у његовом природном окружењу, да тако кажемо, како расвјетљава своје ставове о професионалним проблемима. Но међу тим редовима налазе се и упечатљиви дјелови који откривају човјеков поглед на свијет.
Поред ових општих увида, постоје и упечатљиве физичке особине текста. Првобитно састављена из мјешавине брошура на ћириличном и латиничном писму, ова књига донијела је одлуку о стандардизацији. С друге стране, Арсова ортографија је јединствена — мјешавина ијекавског и екавског изговора, повремена употреба дијалекатске терминологије, ситне грешке према стандардизованим нормама, као и изостављање слова према тадашњем правопису, попут слова „ј” у ријечима историјска или армијска; стога се читалац сусријеће с облицима историска и армиска. Ове особености несумњиво потичу из његовог црногорског поријекла, у комбинацији с београдским образовањем, годинама ратног искуства и послијератним официрским положајем. Као сасвим природан одраз његових животних околности, и заправо врло занимљива одлика ове књиге, одлучили смо да све оставимо онако како је он то објавио.
Почињемо с његовим темељним, свеобухватним дјелом Преглед народноослободилачке борбе, у којем налазимо генералова образложења рата и заслуге за које је вјеровао да су њиме стечене. Он објашњава да су југословенски народи, везани за своје борбене традиције и част, у Комунистичкој партији — тијесно повезаној са Совјетском Русијом и њеним огромним снагама — пронашли свој спасоносни пут. Народноослободилачка војска, по његовом виђењу, била је једина кохерентна савезничарска сила и одиграла часну улогу у борби против нацифашистичке „тврђаве Европе” под вођством Хитлера, док је „Дражина војска” заправо представљала низ расутих и недисциплинованих „банди”. Ове странице воде читаоца кроз почетак устанка у љето 1941. године, чувених седам непријатељских офанзива, Београдску операцију и завршне операције за ослобођење отаџбине, при чему су посљедње двије приказане у садејству са Црвеном армијом и Бугарском војском. У овај дио укључено је и једанаест војних скица које приказују размјере и кретање операција НОВЈ.
У Арсовом другом и трећем дјелу представљеном овдје, Устанак у Црној Гори и Битка за Пљевља, читалац добија знатно необрађенију, сировију слику човјека обликованог својим завичајем и који му истовремено доприноси. Он представља Црногорце као жедне устанка као што је човјек жедан воде, као примјере такозваног „обичног јунаштва”, дубоко увјерене да ће Русија превладати њемачки напад. Пише сасвим једноставно: „Била је редовна појава да су нас у току најтежих борби сељаци питали ’зна ли Русија за ову нашу борбу’, изражавајући тиме увјерење да наша борба, ма како била тешка, уз подршку Русије мора бити побједоносна.” Овај масовни ентузијазам, каже он, довео је до брзих љетњих ослободилачких операција широм Црне Горе, сем Цетиња, Подгорице и Никшића. Како и сам наслов указује, износи и своје виђење озлоглашене Битке за Пљевља у ноћи 1. децембра 1941. године, за коју је тек постхумно оптужен као за „катастрофалну операцију”. Овдје Арсо признаје оперативне пропусте и пораз у бици, но такође истиче елитне талијанске утврде, релативни успјех с обзиром на несразмјер у наоружању, као и висок број погинулих и рањених талијанских војника. Додатни фактор који треба узети у обзир јесте да је у то вријеме међународна ситуација и даље била врло неповољна по савезничке снаге, те да је свака смјела офанзивна операција против елитних војних јединица Осовине нужно носила високу цијену.
Његова два дјела Шеста непријатељска офанзива и Седма непријатељска офанзива усредсређују се на војно-оперативне аспекте: прво, њемачких напада током зиме 1943–44. на НОВЈ дуж читавог динарског појаса, и друго, завршних напада на НОВЈ у западној Босни, укључујући чувени Десант на Дрвар. У њемачкој историографији ове операције познате су као Операција Кугелблиц и Операција Реселшпрунг. Према Арсу, прва је имала за циљ осигуравање јадранске обале након пораза фашистичке Италије, док је друга имала за циљ одсијецање главе руководству Народноослободилачког покрета, укључујући физичку ликвидацију Јосипа Броза Тита. Обје њемачке операције нијесу успјеле да остваре своје циљеве, а Арсо то представља као тријумф кроз који се НОВЈ очврснула и стекла углед у очима свијета као озбиљна и формирајућа савезничарска национална војска, способна да издржи тешка искушења и допринесе побједи.
У његовој изузетно занимљивој ратној директиви, скривеној у архивама све до деведесетих година и коју је пронашао војни историчар Иван Матовић, О стању у Словенији, читалац добија увид у Арсово вријеме проведено у Словенији с Освободилним фронтом, гдје је био послат да реорганизује војску у најзападнијем дијелу Југославије. У овом писму свом Врховном команданту Јосипу Брозу Титу, које највјероватније датира из децембра 1942. године, Арсо обавјештава Врховни штаб о мјерама које је предузео како би словеначке јединице поставио на јединствену тактичку основу, о ономе што је сматрао бројним политичким грешкама у допуштању католицима унутар ОФ-а да врше свој утицај, као и о очигледно ниском моралу јединица у то вријеме. Такође је значајно његово јасно противљење војној оријентацији „друга Бевца” (псеудоним Едварда Кардеља). Он пише: „Интересантно је да Бевц није задржао никакву функцију у Главном штабу. Он је то све препустио другима, а сам се закопао у љубљански ’бункер’, како ови другови називају њихова склоништа у Љубљани.” Овдје се види Арсов став не као апстрактног комунисте, већ као некога ко преферира комунистичку идеологију због њене монолитности и кохерентности као мобилизацијског фактора унутар војних јединица. Такође, текст омогућава читаоцу увид у један од његових ратних сукоба с политичким руководством КПЈ.
Међутим, можда најзанимљивији текст у овој књизи јесте Историски пут наше армије. Објављен приближно у вријеме завршних операција, Арсо рефлексивно пише да је управо у НОВЈ први пут створено јединство, а можда још важније и „монолитност”. Он освјетљава своје виђење ратних достигнућа своје војске, укључујући и тврдњу да је елиминисано укупно 750.500 војника сила Осовине. Као и у другим текстовима, овдје ставља југословенски аспект у средиште савезничке побједе. Но није само то. Он такође преузима улогу начелника Генералштаба нове Југословенске армије и излаже став да морално-политичка свијест треба да буде секундарна у односу на војни професионализам, техничку оспособљеност и умијеће командовања. Арсо наводи: „Осећање војничке дужности и части мора бити највећи закон сваког војника.” Из овог аутентичног примарног извора добија се јасан увид у то колико је Арсо давао примат војсци као професионалној сили, како у међународним тако и у унутрашњим околностима, као и у изградњи нове Југославије. Ријеч је о тексту који истовремено садржи изразите политичке континуитете с ратним руководством, но и одређене напетости у односу на њега.
На крају, закључујемо с дјелом Тито — организатор и стратег наше армије, у којем Арсо даје свој допринос култу личности Тита, лично му приписујући готово све ратне успјехе и истичући његову генијалност. Можда је то релевантно прије свега као показатељ духа времена читаоцу, у којем нико ко је имао амбиције да служи новој југословенској држави није могао избјећи непрестане похвале карактеристичне за један „кадар”. Ипак, то такође показује команданта који је, у сваком случају и упркос каснијим тврдњама, прије свега био одан и пун поштовања према свом Врховном команданту.
У овом кратком уводу најважније питање тек треба да буде постављено: И шта из тога слиједи? Ова мала збирка радова, која се појављује у штампи први пут након 80 година — обезбијеђена кроз године трагања, питања, услуга и бескрајних сати наилажења на слијепе улице — прије свега је, и макар на неко вријеме, спасена из понора заборава који вријеме може донијети. Све материјално пропада и вене уколико човјек не препозна вриједност и не сачува је. Поред тога, не треба занемарити ни деценије у којима су ови радови били у најмању руку потиснути, а у најгорем случају забрањени.
Друго, читалац ће добити увид у давно заборављеног војника, команданта савезничке војне силе током све четири године рата — не кроз ријечи других, већ кроз његове сопствене. Такође ће моћи да сагледа један аспект Арсовог укупног рада и стекне јаснију слику о њему као личности. Истина је — крајње је вријеме да се историјски наративи ослободе једностраних тумачења када је ријеч о сложеним људима. Ови радови сами по себи доводе у питање приказ краљевског официра, неефикасног партизанског команданта, наводно регрутованог од стране НКВД-а током боравка у Москви, осрамоћеног пред историјом и отаџбином бијегом преко границе код Вршца у загрљај совјетских господара. Свакако, ово изазива читаоца да прошири своје видике и да поново покрене мисаони дијалог с најједноставнијим, а ипак недовољно одговореним питањем: Ко је био Арсо Јовановић?
Нажалост, Издавачка кућа Сава није била у могућности да обезбиједи остале објављене радове Арса Јовановића за ово издање. Војни историчар Матовић, у својој биографији Арса под насловом Војсковођа с ореолом мученика, саставио је библиографију његових књига и брошура, прилога у часописима, лекција и новинских чланака, на страни 837. Она је поново штампана на крају ове књиге. Били бисмо врло задовољни да у будућности сарађујемо са свима који би могли помоћи да се пронађу нека од тих издања и допринесу склапању историјске слагалице живота овог генерала, која, нажалост, и даље остаје у сјени.
Иван Римац
Издавач