– Иља Еренбург –
Пријатељ се не провјерава на гозби, него у невољи. Народи се не провјеравају на паради, него на бојном пољу. Страшни рат је све оголио. У данима искушења видјели смо племенитост и нискост, храброст и малодушност. Они који су се чинили јаки показали су се слабима, а они који су се чинили слабима — јакима. Застарјеле нијесу само предратне карте Европе; застарјеле су и предратне оцјене.
У јесен 1941. године Нијемци су викали да је Совјетска Русија побијеђена. Наши савезници су нас оплакивали. Прошле су три године. Совјетска Русија иде на Берлин. Наши пријатељи и наши непријатељи задивљени су снагом Русије. Прије рата били смо велика земља. Постали смо велика сила. Многи наши градови су спаљени. Многи наши људи су убијени. Али у искушењима се показала наша снага: расли смо из дана у дан. Довољан је дах дјетета да угаси шибицу, али вјетар само распирује шумски пожар.
Први свјетски рат родио се у Србији. Многа јунаштва починили су Срби у годинама тога рата, али Србија је остајала појединост, епизода. О борби Срба Европа је говорила покровитељски: борба малога народа.
Нијемци су напали Југославију готово успут: послије Француске, а прије Русије; послије Белгије, а прије Грчке. Освојили су Југославију за десет дана. Мислили су да је то епизода Другог свјетског рата. Сурово су се преварили. Кога су Нијемци сријетали на своме путу у данима освајања? Издајнике. Војника Недића. Цивила Павелића. Десет пуцњева и стотину поклона. Мало граната и много осмијеха. Самоувјерени и тупи Нијемци одлучили су да им је Југославија већ у џепу. Али тада се појавио неко ко је био заинтересован: не Павле, не Мачек — народ. Почео је прави рат. Почео је онда када су Нијемци објавили да је рат завршен.
Свима је познато да су Нијемци педантни. Тешко да гријеше у четири рачунске радње. Али осим обичног рачуна постоји и рачун срца, а Нијемци га не знају; код Нијемаца је умјесто срца лименка. Напавши Русију, Нијемци су знали да имају више тенкова. Нијесу знали шта је руско срце. Нијесу знали да ће совјетски младић кренути на тенк с боцом и ручном бомбом. Схватили су то прекасно.
Побиједивши Југославију, Нијемци су знали да је Југословена много мање него Нијемаца и Талијана. Нијемци су знали да Југословени немају савремено наоружање. Али Нијемци нијесу знали какво срце куца у грудима Југославије. И то су сазнали. Није било ни једнога дана када су Нијемци могли рећи: „Сва Југославија је наша.” Они су напредовали, а народ се повлачио, одлазио у планине, крварио, али се није предавао; и када су се Нијемци спремали да четврти или пети пут прославе освајање Југославије, народ је прелазио у напад, гонио је освајаче. Већ четрдесет мјесеци ратују народи Југославије, и Нијемци не могу да их побиједе. Значи, није ствар у аритметици. Значи, Југославија није ни појединост ни епизода Другог свјетског рата. Нека дипломате на мировној конференцији преиспитају карте. Југославија је 1941. године била другоразредна сила, једна од балканских земаља. На ваги на којој су дипломате покушавале да пронађу озлоглашену равнотежу, Југославија је била мали тег, налик Румунији. Прошле су три године, и ми видимо чудо: Југославија је у првом реду. О јунаштву Народноослободилачке војске говори цио свијет. Име маршала Тита обишло је пет дјелова свијета. Општој побједи Југославија не прилази као коморџија, него као извиђач. Она није само ослободила неколико својих области; она је освојила ново мјесто у послијератној Европи. Многе „звијезде” постале су статисти. Гдје је Пјаца Венеција и балкон с којега је урлао дуче? Његова рика одражавала се на кретање акција у Чикагу или Мелбурну. Сада његова рика само раздражује опеченог и изгребаног фирера. Показало се да су приче о Римском царству биле блеф. Наравно, народи Југославије с поштовањем се односе према старим пјесницима и умјетницима Италије. Али народи Југославије виде да је савремена Италија духовно подивљала. Послије Првог свјетског рата над Европом је стајала магла. Мегаломан Д’Анунцио пожурио је да Талијанима Фијумом надокнади Капорето. Сада су народи Југославије показали да умију да бране своје.
У данима помрачења Европе, у данима тријумфа расне теорије, Југославија је запалила бакљу братства. Нијемци, који су себе прогласили „народом господара”, надали су се да ће се одржати успостављајући хијерархију робијаша, хушкајући један поробљени народ против другога. Нијемци су се надали да ће се у Загребу одржати на тијелима Хрвата побијених од четника. Нијемци су се надали да ће се у Београду одржати на тијелима Срба побијених од усташа. Плашили су Хрвате лобањом Михаиловића. Плашили су Србе крвавом кецељом Павелића. Убијали су муслимане рукама Срба. Мучили су Црногорце рукама Хрвата. Натопили су земљу Југославије крвљу невиних. Али та крв није нагризла Југославију. Та крв је учврстила нову Југославију, земљу слободних народа. Још недавно Балкан су називали барутним магацином Европе. Балкан ће сјутра постати симбол братства, врт Европе.
Дарежљив је народ Југославије; није мјерио жртве, није штедио своју крв. Историчари и пјесници написаће књигу о борби црногорских бригада, о епопеји Козаре, о егзодусу сељака из Баније, о јуришу на Прозор, о великој бици која је трајала тридесет седам дана и тридесет седам ноћи, о планинским прелазима по љутим мразевима, о томе како су партизани тукли њемачке дивизије, како се срце народа показало тврђим од свих тенкова.
Сада више не треба дуго трпјети. Чврсто смо одлучили да стигнемо у Берлин, и да тамо стигнемо што прије. Чини ми се да смо тим светим нестрпљењем већ заразили своје савезнике: они брзо напредују кроз Француску, кроз Белгију. Браћа југословенских партизана — француски франктирери — воде жестоке борбе с освајачима. Њемачку промаја пробија са свих страна. Неће се извући из обруча. Ми се спремамо за Берлин не зато да бисмо гледали како есесовци префарбавају натписе и лију крокодилске сузе. Идемо у Берлин да једном заувијек завршимо с њима, да разбојничкој Њемачкој избијемо очњаке и поломимо канџе. И Југословени имају шта да кажу Нијемцима. И Југословени ће стићи у Њемачку. Да би се подигао миран дом, треба очистити околину. У ове велике предвечери наш народ и наша војска с дивљењем мисле на еп нове Југославије. Били смо заједно у жалости; бићемо заједно и на слављу.
(Превела Издавачка кућа Сава из: Вместе. — „Славјане”, 1944. — Бр. 9. — Стр. 7–9.).