– Лука Џалто и Винко Конта –
Бурна 1941. година затекла је Ливно и његову околину у изузетно компликованој и тешкој ситуацији, коју је нарочито карактерисала незапосленост и сиромаштво, појачана национална нетрпељивост, чести шовинистички испади, страначке размирице и отворени сукоби међу првацима појединих странака и националности. На почетку 1941. године сваком је било јасно да слиједе крупни догађаји, а ливањским надриполитичарима да је дошло вријеме за „лов у мутном”. Утицај усташких елемената, који је до тада био незнатан, почео се јаче осјећати међу припадницима Хрватске сељачке странке, у чијим се редовима налазио добар број Хрвата из ливањских села. Народ је, међутим, збуњено и са страхом очекивао догађаје који су могли избити из таквих прилика, преоптерећених свакојаким страстима и застрањивањима. Шта ће се догодити и шта да се ради!? питали су људи. Они којима је отворено постављено такво питање кројили су одговоре са становишта својих личних жеља и рачуница. Партијска организација, малобројна и од стране режима онемогућена да отворено дјелује, покушавала је да разбије недоумице и страх, да указује на пут којим треба да се иде, али нам се сада чини да је то било недовољно. Обавјештења и пропагандни леци су се споро кретали илегалним каналима. Чланове Партије стално су пратили жандарми. У исто вријеме бјесомучно су распириване шовинистичке страсти од стране усташа, четника, мачековаца и других шићарџија, а да режим уопште није озбиљније реаговао. У Ливно и околна села почели су да стижу разни пробисвјети, сумњиви „политичари” и шверцери, очекујући тренутак да их догађаји изнесу „на површину”. Услови за њихово дјеловање били су углавном повољни. У Ливну су живјели Хрвати, Срби и муслимани, а национална неслагања тињала су читав низ предратних година. Затим, у Ливну је било више градске сиротиње него у ма ком другом мањем мјесту. Могло се, дакле, обећавати и обмањивати. Такво стање је било и у околним селима, у којима је царевала неимаштина и незапосленост.
Због свега тога ливањска партијска организација се нашла пред специфичним задацима, који су захтијевали максимално ангажовање сваког члана Партије на разбијању погрешних схватања и мобилисању народа у борби против обмањивача и издајника. Ливањски комунисти нису могли да се у својим акцијама ослањају на раднике, јер радничке класе није ни било. Главни ослонац били су занатлије, ситни трговци, градска и сеоска сиротиња. Утолико прије ваља истаћи бројност и снагу ливањске партијске организације, која је никла из синдикалног покрета занатлија још 1930. године и развила се у снажан политички фактор.
У првим мјесецима 1941. године у Ливну је већ постојао Мјесни комитет Партије. Бројност организације и сложеност задатака захтијевали су да постоји такво партијско руководство, које ће усмјеравати борбу и бити у сталном контакту са Покрајинским комитетом Партије за Далмацију, за који је од свог формирања била везана ливањска партијска организација. У првим данима 1941. године у Ливну и околним селима било је 50 чланова Партије и већи број симпатизера. Скојевска организација је такође постојала. То је била солидна снага, коју је нешто касније осјетио непријатељ и која је у врло тешким условима повела народ овог краја у оружану борбу.
Мјесни комитет на почетку 1941. године су сачињавали: секретар Војин Зиројевић и Перо Вујичић, Мица Зиројевић-Вукелић и Никица Теклић.
Свој непосредни политички утицај у народу партијска организација је остваривала преко ћелија, којих је у то вријеме било седам — четири у граду и три у селима. Градске партијске ћелије су дјеловале на одређеном подручју града. Тако је постојала ћелија у Доњој Царшији, чији је секретар био Перо Вујичић, у Прикорици, којом је руководио Војин Зиројевић, затим ћелија за подручје Житарнице, а секретар је био Никица Теклић. Партијском организацијом у Горњем Граду руководила су двојица другова — Сафет Гагић и Нурија Пивчић. Сеоске ћелије су углавном сачињавали сиромашни сељаци, који су између два рата ишли да траже посла у разне европске земље, а нарочито у Француску, Њемачку и Белгију. Тамо су упознавали напредни раднички покрет, учествовали у штрајковима и постали носиоци напредних идеја међу економским емигрантима из овог краја. Многи од њих постали су чланови комунистичких партија земаља у којима су радили, а неколико десетина Ливњака учествовало је у Шпанском рату. Такви људи, чим су се вратили у своје село, почели су да активно пропагирају идеју борбе против режима и експлоатације и постали су зачетници напредне мисли у ливањским селима.
У селима Забришћу и Губеру постојала је једна партијска ћелија. Секретар те организације био је Дујо Брдар. За Видоше и Добро постојала је, такође, једина организација чији је секретар био Илија Мареља. У свим ливањским селима на сјеверној страни Ливањског поља (до Челебића) била је само једна партијска група, за коју је од стране Мјесног комитета био задужен Перо Вујичић.
Међутим, приликом организовања читалачких група састајали су се чланови Партије из више партијских ћелија и прорађивали материјал, упознавали се са политичким догађајима итд. За такве састанке коришћени су излети, сијела, прославе и слично. Обично је партијска организација добијала довољно пропагандног материјала па је било практичније да се дискусија, након индивидуалног читања брошуре, или летака организује за што већи број комуниста из више ћелија.
Треба истаћи врло значајну чињеницу да је ливањска партијска организација од свог оснивања била скоро искључиво везана за Покрајински комитет Партије за Далмацију. Познато је да је револуционарни раднички покрет у Сплиту, Макарској, Сињу и другим мјестима средње Далмације био врло јак, што није могло остати без знатног утицаја и на развој напредног покрета са ове стране Динаре. Ливно је у великој мјери било, као и данас, економски оријентисано на далматинске градове гдје се реализовао тржни вишак пољопривредних производа и дрво, а куповала индустријска роба. Другови из Далмације су често долазили у Ливно и пружали драгоцјену помоћ релативно младој и неискусној партијској организацији. Ливањци су се, опет, свакодневно сусретали у Далмацији са далматинским радницима, члановима Партије и партијским руководством. Са наше стране то су првенствено били шофери и шоферски помоћници. Они су углавном доносили пропагандни материјал од Покрајинског комитета, а касније и оружје, а у Далмацију носили извјештаје Мјесног комитета из Ливна. Није, дакле, случајно што је већина ливањских шофера у првим данима устанка ступила у народноослободилачку борбу.
Ливањска партијска организација постала је бројна и јака захваљујући поред осталог и помоћи далматинских комуниста, који су користили сваку прилику да нам указу на методе борбе и да нас упозоре на догађаје од значаја за развој радничког покрета.
Ливањски комунисти спремно су дочекали припреме за одбрану земље од фашистичких завојевача. Сјећамо се партијских састанака уочи мобилизације у Југославији, на којима су одушевљено примљени задаци да чланови Партије одмах иду у војску, да се боре. Било је закључено да се и осталим војним обвезницима указује на потребу одбране земље, како не би избјегавали војну обавезу. Убрзо затим сви чланови Партије, способни за војску, јавили су се, према ратном распореду, у своје јединице, обукли униформу и примили оружје. Мустафа Латифић, напримјер, био је у Сињском гарнизону. Ту је био Хасан Бркић и још неки комунисти и симпатизери из Ливна, Јединица Винка Конте налазила се у Тивату, а Луке Џалте у Нишу. Никола Кутлеша повезао је у војску и свој теретни аутомобил ,,Форд”. И остали чланови Партије из Ливна дисциплиновано су извршили своје обавезе према отаџбини и према Партији, иако су постојале могућности да се остане у кући, да се избјегне одлазак у војску.
Свим члановима Партије прије одласка у војне јединице је био постављен задатак да се што прије повезу са организацијом у војсци или у мјесту гдје се налази њихова јединица. Многима је успјело да изврше и тај задатак, што им је омогућило да из партијских извора благовремено добију информације о развоју ситуације. Комунисти су активно радили на подизању борбености међу војницима.
Међутим, догађаји који су након тога услиједили разочарали су све родољубе. Окупатор је, захваљујући издаји властодржаца и војних команданата, прегазио земљу за неколико дана. Људи су збуњени и пуни недоумице ишли својим кућама, носећи оружје из којег није испаљен ни један метак. Из Сиња за Ливно пошла су два пука војске: 13. пук и 83. митраљески пук. Јединице су се распале у Вагњу, превоју преко Динаре. Било је жалосно гледати стотине војника како одлазе својим кућама, гомиле митраљеза, пушака, бомби, муниције и другог ратног материјала. Општи хаос повећали су становници најближих села, који су похитали на мјесто гдје је дошло до распада пукова. Жене и дјеца узимали су и носили кућама митраљезе, пушке, па чак и бацаче. Чобани су се забављали пуцањем из малих бродских топова. Експлозије су одјекивале Динаром петнаестак дана.
Није прошло дуго времена од тих догађаја, а ливањски комунисти су се поново нашли на окупу. Знали смо да битка није окончана, да она тек почиње, сви којима је то било могуће донијели су своје оружје. Многи су пјешачили стотине километара, заобилазећи страже у насељима да би сачували пушку, пиштољ или бомбу. Требало се пробијати кроз окупирана подручја, преплављена окупаторском војском и припадницима „Мачекове заштите”. На првим састанцима партијских ћелија у Ливну послије окупације, констатовано је да је сваки члан Партије донио барем нешто од оружја и Мјесни комитет је одмах донио закључак да се оно и даље прикупља. За ускладиштење и чување прикупљеног оружја били су задлужени Страхиња Пажин и његов брат Јово. Они су пронашли погодну пећину у Башајковцу изнад Ливна, која је послужила као складиште. Наши другови имали су задатак да прикупљају оружје. Чак је и за новац купљено неколико пушака. За кратко вријеме у складишту је било двадесетак пушака, већи број пиштоља, ручних бомби и десетак хиљада комада метака. Штета је што нико од преживјелих другова не зна у којој пећини се налазило прво складиште војног материјала у Ливну. То су једино знали Страхиња и Јово. Они су, међутим, погинули у НОБ-и, а да партијску тајну ником нису одали, па чак ни својим најинтимнијим друговима, комунистима. Послије гласине да Нијемци располажу специјалним магнетским апаратом помоћу којих проналазе оружје ма гдје оно било сакривено, народ се уплашио и почео да масовно предаје војни материјал непријатељу. То је отежало акцију партијске организације да се за борбу припреми што више лаког оружја. Учињен је покушај да неколико наших другова Хрвата укључимо у „Мачекову заштиту”. Требало је да осигурамо извор обавештења о томе шта непријатељ намјерава, али и то да се докопамо још које пушке. Сјећамо се, напримјер, да је Тони Миоч добио партијски задатак да ступи у „Мачекову заштиту”. Иако је у извјесној мјери већ био компромитован, Тони је успио да без већих тешкоћа добије оружје и да се појави као припадник „заштите”. Преко њега је организација добила многа обавјештења на основу којих су предузимане благовремене акције.
Италијанска војска је ушла у Ливно између 20 и 23 априла 1941. године. Настала је пометња и неизвјесност. Ни чланови Партије нису одмах могли да се снађу. Многи симпатизери тог истог дана покушали су да од наших другова дознају како ће се отприлике развијати ситуација послије доласка окупаторске војске. Одмах навече Мјесни комитет Партије је одржао кратку сједницу. Размотрена је новонастала ситуација и заказан шири састанак чланова Партије на коме је требало да се дају основна обавјештења и смјернице за акцију. Одлучено је да се састанак одржи сљедећег дана у 8 сати навече. За мјесто овог важног договора ливањских комуниста одређен је Бркића бостан који се налази преко пута зграде Сундечић, у којој је сада смјештена осмогодишња школа. Било је више разлога због којих је Мјесни комитет одабрао овај воћњак за одржавање састанка. Он се, наиме, налази у центру Ливна, али подаље од најпрометнијих улица. У воћњак се, затим, могло ући са свих страна, скоро неопажено. Осим тога знало се да је у Ливну Хасан Бркић и да ће присуствовати овом састанку. Он је требало само да, пошто изиђе из куће, пређе ријеку Бистрицу и да се нађе у Бостану, без веће опасности да ће бити откривен. На исти начин могао је у воћњак доћи и Војин Зиројевић кога су усташки агенти пратили на сваком кораку. Одржавање састанака у било којој ливањској кући у то вријеме значило је излагати се великој опасности.
Вријеме нам је ишло на руку, јер је тај априлски дан освануо ведар и топао, право прољеће. Вече је било још љепше. Око 8 сати дошли смо у Бркића бостан. Затекли смо неколико другова испод високог зида крај цесте. Сједели су у сјени пробехарале старе јабуке и тихо разговарали. Ако би нас, случајно, пронашла италијанска патрола договорили смо се да кажемо да смо изашли на свјеж зрак. Двадесетак метара даље, на улазу у „Дундечић”, стајала су два стражара. Високи зид нас је штитио од њихових погледа, али смо јасно чули ударање цокула и кундака о бетон када би поздрављали официре. Кроз прозор зграде допирала је галама војника, звека војничких порција и кашика, смијех и пјесма војника. Грађани су журно пролазили улицом и није било бојазни да ће неко навратити у воћњак крај којег је постављена италијанска стража. Могло би се чак рећи да су италијански стражари и не знајући чували ливањске комунисте док су одржавали свој састанак.
Нешто послије 8 сати састанак је почео. Поред Војина Зиројевића и Хасана Бркића састанку су присуствовали Мица Зиројевић-Вукелић, Перо Вујичић, Нурија Пивчић, Сафет Гагић, Винко Конта, Лука Џалто.
Најприје је говорио Хасан Бркић о борби против окупатора, о потреби свестранијег објашњавања наших циљева. Слушали смо га пажљиво, јер је говорио о најновијим догађајима, а ми смо били необавјештени. Закључено је да се појача веза са далматинским Покрајинским комитетом. Били су нам потребни пропагандни леци, билтени и остала средства илегалног информисања, јер их је било мало или су прекасно стизала. Даљи закључак био је да се настави акција прикупљања оружја. Посебно се говорило о забрињавајућем стању у међунационалним односима у Ливну. Усташки елементи почели су да отворено, на јавним скуповима, пријете Србима, да их малтретирају на разне начине, уносећи страх и панику у српске куће. Закључили смо да је потребно свим расположивим средствима онемогућавати разбуктавање националне мржње, објашњавати да то не води добром и да међусобним размирицама и пријетњама помажемо окупатору. Пред крај састанка усвојен је скроман програм прославе Првог маја. Одлучено је да у ноћи, уочи Првог маја, поставимо велику црвену заставу на Црвеницама и то на неприступачном мјесту како би се на сам празник могла што дуже гледати из Ливна, нека се Италијани и усташе намуче док је уклоне. Програмом је, такође, било предвиђено да се са омладином организују излети. Састанак је трајао нешто мање од 2 сата. У Сундечићу су свјетла била погашена и завладао је мир. Само се чуо тихи разговор двојице италијанских стражара. Разишли смо се без тешкоћа свак на своју страну.
Овај састанак посебно истичемо, јер је он имао великог значаја за даљи рад ливањске организације, у којој су се, додуше, и до тада састајали чланови Партије и износили своја мишљења о новонасталим приликама, али је недостајала акција и одређени задаци.
Уочи Првог маја Италијани су ухапсили секретара Мјесног комитета Партије Војина Зиројевића. Вијест о томе брзо се пронијела Ливном. Ми смо били увјерени да је дошло до провале у организацији и да ће услиједити хапшење и осталих чланова Партије. То је, међутим, била погрешна претпоставка, јер су сви грађани Ливна и околних села знали да је Војин комуниста и да је због тога прије рата био хапшен и осуђиван, па Италијанима није било тешко дознати од кога потјече револуционарна активност у овом крају и ко је њен иницијатор.
Првог маја испред данашње зграде Народног одбора среза и гостионице ,,Лабуд” кренула је колона италијанских камиона у правцу Сплита. У камионима су се, поред војника, налазили истакнутији ливањски Срби. Говорило се да иду у интернацију. Након три дана сви људи су се из Сплита вратили својим кућама осим Војина, који је, како се послије сазнало, отјеран у италијански концентрациони логор на отоку Угљану.
То је био тежак ударац за ливањску партијску организацију. Осјећали смо се обезглављени и нико није знао одређено рећи шта даље да се ради. Чак ни првомајска прослава није спроведена онако како је било закључено на састанку у Бркића бостану. Једино је група омладинаца из Горњег Града пошла на излет у Башајковац, али је и тај излет протекао у знаку жалости за ухапшеним секретаром Мјесног комитета. Само онај ко је познавао Војина Зиројевића и с њим радио може оцијенити какав је губитак за цјелокупан ослободилачки покрет у овом крају представљало његово хапшење. Војин је био предузимљив партијски руководилац, са великим револуционарним искуством. Немогуће је заборавити тренутке када је у тешким ситуацијама само са неколико ријечи охрабрења повраћао људима самопоуздање и вјеру у побједу. На сваком мјесту и у свим приликама он је био добар човјек и велики револуционар. И у данима најбјесомучнијих међунационалних пријетњи и трзавица Војин је био подједнако омиљен међу Србима, Хрватима и муслиманима. Он је освојио симпатије Ливњака још 1935. године, када је у Ливну проширио и учврстио партијску ћелију.
Пошто су, непосредно иза Војинова хапшења, протекла прва узнемирења почели смо да се састајемо у мањим групама. Сви чланови Партије говорили су да треба нешто да се ради, али нико није могао да каже шта. Стање је било утолико теже што су сви ранији контакти са Покрајинским комитетом за Далмацију скоро искључиво били везани за Војина Зиројевића. Сада је требало да се на том послу ангажују други људи, а то је било тешко и изискивало је доста времена. Међу члановима Партије, а посебно у Мјесном комитету, постојао је страх од евентуалних грешака, које би се могле учинити ако се буду предузимале самоиницијативне акције, без знања и одобрења Покрајинског комитета.
Та пасивност ливањске партијске организације и „очекивање директиве” потрајали су читав мај. У јуну је изабран нови Мјесни комитет, који су сачињавали: Перо Вујичић, секретар, Шефко Латифић, Миро Поповић, Шиме Моровић, Мујо Диздар, Винко Конта.
Повећање броја чланова Мјесног комитета Партије било је неопходно, јер је ситуација у Ливну и околини постајала све тежа. Хапшења, прогони, пљачка и пријетње постали су главни метод усташке власти. Наслућивале су се злочиначке намјере усташа и требало је учинити покушај да се оне спријече.
Затим су пале прве недужне жртве. Шестог јуна навече група Срба из Доњег Поља са попом Ристом Ћатићем дотјерана је у аутобусу изнад села Сухаче код Ливна. Поубијани су и бачени у јаму. Убрзо је иста судбина задесила доктора Душа Митровића, популарног ливањског љекара, затим предсједника суда у Ливну Крсту Зубића и правника Ранка Маргету. Њих су усташе поубијале у околини Горњег Вакуфа. Говорили су „Змији треба најприје смрскати главу”, мислећи на угледније Србе, интелектуалце. Неколико дана касније још један аутобус са ливањским Србима отишао је на стратиште у Копривницу. Међу њима је била и Мица Зиројевић, иначе Хрватица.
Мјесни комитет Партије, чим су пале прве жртве, организовао је хитно обавјештавање Срба о опасностима које им пријете. Мрежа обавјештавања била је појачана већим бројем наших симпатизера. Сугерисано је људима да се склањају у шуму или да бјеже у друга безбеднија мјеста. Међутим, овдје је ливањска партијска организација доживјела велики неуспјех. Тешко је, наиме, било убиједити људе у то да ће бити поубијани, без обзира што су давали изјаву да су ван свих политичких догађаја и да се лојално односе према усташком режиму. Претпостављали су да су они који су већ страдали били уплетени у некакву завјеру против Павелићеве ,,НДХ”, а било је и таквих који су вјеровали да се људи, живи и здрави, налазе негдје у затвору, а можда и на раду у Њемачкој. Несрећа је, дакле, била у томе што народ није могао да повјерује да усташе могу чинити таква звјерства. Због тога је људима изгледало бесмислено напуштати своја огњишта, тешко стечени комад земље, кућу, трговачку или занатску радњу. Додуше, било је доста случајева да су чланови Партије и симпатизери успјели да увјере људе у опасност која их чека и они су се спашавали на разне начине.
Међу важнијим догађајима у партијској организацији из тог времена треба споменути ужи састанак групе комуниста, одржан на иницијативу Анте Миоча, шпанског борца, који је побјегао из француског концентрационог логора и дошао у Југославију. Договорено је било да се састанак одржи под Хајдуковића врбама, на мјесту гдје се састају Жабљак и Бистрица. Поред Анте Миоча, на састанак су дошли Перо Вујичић, Јозо Поповић и Винко Конта. Био је 27. јули 1941. године, сунчан љетни дан, па смо се свукли као да ћемо се купати. Када никога није било у близини сједили смо на обали и разговарали, а чим би се неко појавио скакали смо у воду и пливали. Користили смо задржавање у води за саопштавање и договоре. На том необичном састанку Анто Миоч нам је саопштио одлуку о дизању општенародног устанка против окупатора и њихових помагача. То је, колико ми знамо, било прво званично саопштење ливањској партијској организацији да је Централни комитет КПЈ позвао народ у оружану борбу. Приликом повратка у Ливно сазнали смо важну новост: тог дана пукла је прва устаничка пушка у Доњем Ливањском пољу. Док смо ишли цестом у Ливно у сусрет нам је јурио аутомобил. У њему смо препознали забринуто лице усташког логорника Драгана Урумовића. Одмах смо схватили да иде до устаничког подручја како би се увјерио у истинитост вијести о устанку.
Сутрадан, 28. јула у рано јутро, усташка полиција је почела да масовно хапси ливањске комунисте и симпатизере. Тог јутра ухапшени су: Мирко Кутлеша, Бошко Шкаро, Перо Вујичић, Никола Јуркић, Лука Билић и Винко Конта. Број ухапшених симпатизера био је далеко већи. Комунисти су били затворени у зграду основне школе (данашње гимназије) са око 160 Срба из Ливна и Губера. Неколико чланова Партије успјело је да побјегне испред хапшења. То су били Живко Јуркић, Страхиња Пажин и Јово Пажин. Они су се склонили у шуму изнад Цинцара. Неки се тог дана нису налазили у Ливну, па су их усташки полицајци узалудно тражили.
У ноћи, 30. јула, сви Срби су изведени из школе, повезани жицом и у камионима одвезени под село Пролог, гдје су поубијани. Ливањским кољачима дошли су да помогну њихови помагачи из Дувна, Посушја и Имотског. Они су били одлучили да најприје ликвидирају групу комуниста. То се, међутим, није догодило захваљујући молбама породица ухапшених чланова Партије и интервенцији неких функционера из усташке власти. Чини се да је највише помогла околност што су сви затворени чланови Партије били Хрвати. Послије неколико дана пуштени су на слободу. Усташе су сматрале да су својим злочинима заплашили народ и да до покушаја оружаног отпора више не може доћи.
Послије ових крвавих догађаја наступио је период јачања партијске организације у Ливну, када је она у очима народа постајала једини истински борац за слободу. У току августа састанци су чешће одржавани, чланови Партије и скојевци су тражили да иду у шуму, да се боре. Мјесни комитет је закључио да се упути група другова на Цинцар са задатком да пронађе погодно мјесто за смјештај партизанског одреда. У тој групи били су Анто Миоч, Боно Ранчић, Живко Јуркић, Сефет Гагић и Страхиња Пажин. Пошто су обишли шумовита подручја иза Цинцара предложили су да се одред смјести у Дрежници. Мјесни комитет је тај предлог усвојио, јер је Дрежница удаљена од комуникација а налази се на подручју са којег је одред могао да дјелује у већем броју гламочких, ливањских и купрешких села.
Пропагандни материјал стизао је из Далмације редовније, а растуран је врло успјешно преко партијских ћелија и скојевских организација. Утицај Партије у ливањским селима снажније се осјетио тек у августу, када су наши другови покушали да кроз Хрватску сељачку странку упозоре људе на циљеве ослободилачке борбе. Успјех није изостао. Сви поштени Хрвати су били огорчени усташким злочинима. Они су почели да се окупљају око тада још малобројних чланова Партије у селима. Нарочито добри резултати постигнути су у Видошима, Добром, Забришћу, Губеру, једном дијелу Сухаче, и у самом Ливну. Добар дио хрватске и муслиманске омладине одушевљено је прихватио идеју борбе за ослобођење, што је касније и потврђено масовним ступањем у редове народноослободилачке војске. То је, несумњиво, била крупна политичка побједа партијске организације у Ливну.
Неколико наших другова у току августа и септембра добило је позиве да ступе у домобране. Они су се за савјет обратили Мјесном комитету, који је одлучио да они треба да ступе у домобранске јединице, рачунајући да ће међу прилично деморалисане домобране унијети још више неповјерења према усташама. Сјећамо се да су у домобране ступили Јозо Поповић, Исмет Латифић, Јуре Мареља и још неки другови. Сви они су послије дошли у одред и донијели оружје. Показало се, међутим, да је у току интензивних припрема за формирање партизанског одреда било корисније да чланови Партије остану у Ливну, па су предузете мјере да се онемогући даље слабљење партијске организације. Усташким властима је одговарало да све људе, који су сматрани за комунисте и симпатизере ослободилачког покрета, уклоне из Ливна, а мобилизација у домобране била је најпогоднији начин да се то учини. То им није пошло за руком, јер смо и ми мијењали тактику и преко Нурије Халапића, кандидата Партије, који је радио као војни референт у начелству, организовали уништавање војних позивница, које су се односиле на наше људе. Усташе су бјесниле, јер никако у Ливно нису стизале позивнице за оне који су им сметали.
Још увијек смо имали мало оружја, па смо користили сваку прилику да се докопамо које пушке, пиштоља, муниције. Лука Џалто је једном приликом, возећи теретни аутомобил, навратио у домобрански гарнизон у Сињу и потражио неке наше другове. Нашао је Џебраила Џирлу, Јуру Марељу, Јозу Поповића и Сафета Пивчића, који су му под сједиште у камион натрпали неколико ручних бомби, пушку и муницију. Домобранске јединице су постале тада прилично сигуран извор оружја и ми смо тај извор максимално користили.
Од другова на Цинцару стизале су вијести да је све готово за смјештај одреда, али у очекивању помоћи Покрајинског комитета око формирања одреда протекао је и септембар.
Са првим данима октобра 1941. стигла је у ливањску партијску организацију радосна и охрабрујућа вијест — из италијанског концентрационог логора ослобођен је Војин Зиројевић, који се налази са устаницима у Доњем ливањском пољу. Ми, чланови Партије, сусретали смо се на ливањским улицама, чврсто стискали руке једни другима и тихо саопштавали „Дошао је, ускоро ћемо га видјети …” Били смо увјерени да ће све кренути другачије, да ће нестати страха од грешака, јер нам је искуство показало да је све оно што је Војин предузимао било у складу са општим циљевима и задацима Партије. Више од пет мјесеци није био међу нама и то се осјетило у организацији. Сјећамо се многих тешких задатака из тог времена. Када смо их извршавали мислили смо на Војина и жалили што не можемо, као некада, затражити његов савјет.
Мјесни комитет Партије је добио обавјештење од Покрајинског комитета за Далмацију да припреми одржавање прве окружне партијске конференције у Ливну, на којој је требало да се изабере окружни комитет и поставе задаци даље борбе. Конференција је одржана 14. октобра 1941. године у селу Застињу крај Ливна, у кући Јованке Пажин, чији је син Страхиња био комуниста, а млађи син Јово скојевац.
Припреме за конференцију текле су без тешкоћа. Договорено је да конференција почне у 21 сат. Та ноћ је била тамна и облачна, па су делегати могли да се крећу без бојазни да ће бити примијећени и препознати. У соби, коју је освјетљавала мала петролејка, затекли смо Војина Зиројевића, а с њим је био и Макс Баће-Милић, представник Покрајинског комитета. Сусрет са Војином послије пет мјесеци његова тамновања био је тренутак који нећемо заборавити. Гледали смо се и грлили, и једва да је неком полазило за руком да прозбори коју ријеч. Сви смо били срећни, али се на Војиновом лицу примјећивала дубока људска туга, коју је он покушавао да сакрије. Разумјели смо Војинову жалост — међу нама није било његове другарице, Мице Зиројевић, убили су је усташки злочинци док је он био у логору. Дијелили смо Војинову жалост, јер је Мица била једина жена члан Партије у Ливну, изванредан друг и прави револуционар.
Војин нам је затим кратко испричао како га је 31. јула из концентрационог логора ослободила једна сеоска партијска организација. У току августа и септембра налазио се са Покрајинским комитетом за Далмацију, опорављајући се од мучења и гладовања.
Ливањску партијску организацију на овој конференцији представљали су Војин Зиројевић, Перо Вујичић, Анто Миоч, Шефко Латифић, Сефет Гагић, Миро Поповић, Страхиња Пажин, Мирко Кутлеша, Винко Конта и Лука Џалто.
Пред кућним вратима стајала је Јованка Пажин, заогрнута ћебетом, пазећи да нас каква непријатељска патрола не изненади. Јованку је смјењивао њен млађи син Јово.
Војин Зиројевић и Макс Баће-Милић говорили су о дотадашњем раду ливањске партијске организације, а посебно о крупним грешкама, неактивности и помањкању самоиницијативе код партијског руководства. Били су одлично обавјештени о свему што се догађало у Ливну за протеклих пет мјесеци. Војин се интересовао за неке људе и постављао питање зашто нису примљени у Партију. Закључено је да се одмах приступи проширењу организације и формирању народноослободилачких одбора у селима. Најзначајнија је била одлука да се формира Цинцарски одред, да ливањски комунисти, осим извјесног броја другова, узму оружје и ступе у одред. Одмах је изабран штаб Одреда. За командира је постављен Лука Џалто, а за чланове штаба Анто Миоч и Војин Зиројевић. Такође је закључено да Војин Зиројевић и Лука Џалто, исте ноћи, чим се заврши конференција, крену у Дрежницу и прикључе се групи другова који су раније отишли у шуму да припреме смјештај партизанској јединици. Задужени су неки другови за прикупљање материјала и оружја. Макс Баће је предложио да одред што прије изврши напад на неке жандармеријске станице чиме ће порасти углед партизана у народу, а добро ће доћи и заробљено оружје. На крају је изабран први Окружни комитет Партије за подручје Ливна и околних села, затим за дио бившег Гламочког среза, за купрешко и дувањско подручје и један дио граховских села. У Окружни комитет су изабрани Војин Зиројевић, секретар, чланови: Анто Миоч, Шефко Латифић, Миро Поповић, Шиме Моровић, Мујо Диздар, Перо Вујичић.
Било је око 23 сата када смо се почели разилазити. Војин Зиројевић и Лука Џалто поздравили су се са осталим друговима и са натовареним коњем оружја и муниције кренули за Цинцар. Водич им је био Јово Пажин.
Свакако је неоспорна чињеница да Окружна партијска конференција у Застињу представља најзначајнији догађај у развоју и борби партијске организације у Ливну, поготову ако се она гледа из данашње перспективе. Прије свега конференција је учинила крај дуготрајном „тапкању у мјесту” и некорисним састанцима и вјечном проучавању ситуације, без акције и покрета. Послије одлуке о формирању Цинцарског одреда чланови Партије и скојевци су са нестрпљењем очекивали тренутак да оставе Ливно и постану партизани. Непосредно послије конференције повећао се број чланова Партије као и број кандидата, а у народу је постојала све популарнија идеја борбе за ослобођење.
Ливањски комунисти су дисциплиновано извршавали све задатке, који су постављени на Окружној партијској конференцији. Они су према предвиђеном плану одлазили у Цинцарски одред срећни и задовољни што је дошао тренутак бескомпромисне оружане борбе. Борцима у Дрежници ускоро су се придружили слиједећи чланови Партије из Ливна — Рафић Тадић, Тадија Бобан, Никола Јуркић, Перо Јеловић, Адем Пивчић, Нико Кутлеша, Албин Сенчић, Мустафа Латифић, Јозо Поповић, Мирко Кутлеша, Бошко Шкаро, Страхиња Пажин, Перо Вујичић, Нурија Пивчић, Ивић Кришто и Винко Конта.
У току посљедњих мјесеци 1941. године у Одред су такође дошла два скојевца, Сафет Пивчић и Нико Пажин. Осталим скојевцима Окружни комитет није дозволио да дођу у Одред, јер није имао гдје да се смјести толики број људи, а постојале су тешкоће и око исхране и наоружања бораца. Осим тога сматрало се да би младићи и дјевојке од 15 до 18 година тешко издржали сурову цинцарску зиму под тешким условима партизанског ратовања. Ливањски скојевци су имали шта да раде и у самом Ливну. Њихов задатак је био да и даље раде на окупљању омладине и да је припремају за борбу. У Ливну су, такође остала и четири члана Окружног комитета Партије — Шефко Латифић, Шиме Моровић, Миро Поповић и Мујо Диздар и чланови Партије — Јозо Барић, Тони Миоч, Бранко Јазво, Комо Крезо, Шиме Билишков и Анто Видовић-Нони. Они су имали задатак да обезбјеђују нормалну везу са Покрајинским комитетом, да штампају и умножавају пропагандни материјал и да у Одред шаљу оружје, батерије, одјећу, храну и друго. Захваљујући помоћи другова из Ливна Одред је 1941 године имао батеријски радио апарат, телефонску мрежу између склоништа, па чак и електрично освјетљење, затим шапирограф и низ других ствари. Имали смо срећу да је међу комунистима било шофера, механичара и других струка, који су се у свашта помало разумјели и из ничега правили нешто. Тако су, на примјер, један заплењени бицикл и динамо са камиона одлично послужили за пуњење акумулатора.
Чланови Партије из сеоских ћелија углавном су остали у селима до краја 1941. године, одржавајући сталну везу са Цинцарским партизанским одредом и партијским руководством у Ливну. Они су одиграли значајну улогу на мобилисању сеоског становништва у борби за ослобођење. Комунисти у селима су били најсигурнија веза између Одреда и другова у Ливну, снабдијевали су цинцарске партизане храном, одјећом и другим материјалом и били организатори првих избора за народноослободилачке одборе на окупираном подручју. Најбројнија је била организација у Забришћу у Губеру коју су сачињавали Дујо Брдар, Ивић Дроњић, Илија Брало, Стипо Сишко, Перо Баковић, Бећир Билкић, Сућро Зијадлић и Бећо Јандрић.
Видоши и Добро такође су имали заједничку партијску организацију, а у 1941. сачињавали су је Илија Мареља, Ивић Кришто, Илија Манђерало, Томо Јозић, Јозо Мамић, Перо Конта и Пејо Мандић.
У свим селима на сјеверној страни Ливањског поља, била су само три члана Партије и они су сачињавали једну ћелију. То су били Јозо Курбаша, Матко Шеремет и Тадија Римац.
У Шујици је живео предратни члан Партије Стипо Бакрач. Он је стално био у контакту са ливањском партијском организацијом.
Партијске ћелије у селима у току новембра и децембра 1941. почеле су да окупљају све већи број симпатизера ослободилачког покрета, стварајући одличне услове за проширење организације и за масовно ступање људи са села, у првом реду омладине, у народноослободилачку борбу. То би се исто могло рећи и за Ливно. Због све сложенијих задатака пред партијском организацијом у току децембра дошло је до проширења Мјесног комитета Партије у Ливну. Нови чланови Комитета су постали Бранко Јазво и Комо Крезо. Секретар Мјесног комитета је био Бранко Јазво. Надопуна партијског руководства услиједила је након одласка већине ливањских комуниста у Одред, међу којима је било и чланова Комитета. У исто вријеме кооптирани су у Окружни комитет Партије Селим Нумић из Дувна и Тоно Миоч из Ливна. Ова двојица другова требало је да појачају дио Окружног комитета на окупираном подручју, који је имао све веће задатке на припремању масовног ступања људи у редове народноослободилачке војске. У то вријеме Мјесни комитет је донио одлуку о формирању и једне ударне чете у самом Ливну. Јединица је за неколико дана формирана, а сачињавали су је скојевци и комунисти. За командира чете био је постављен Комо Крезо. Ова чета, међутим, није извршила ни један борбени задатак у Ливну. У току првих мјесеци 1942. године чета се прикључила Одреду, представљајући његову ударну снагу.
Сваки дан је растао број бораца у Дрежници. Цинцарском одреду припојиле су се групе устаника из Доца и Малована, па је постојала реална могућност да се изведе масовнија борбена акција. Окружни комитет и штаб Одреда одлучили су да се изврши напад на италијанску колону која би се кретала на путу Ливно — Купрес. Осмог децембра 1941. године борци Одреда запосјели су цесту испод Малована и муњевитим нападом разбили једину моторизовану колону Италијана. Том приликом је заробљен 21 италијански војник, 6 митраљеза, већи број пушака, доста муниције и другог војног материјала. Такође су уништена два камиона. Ова борба је представљала велику војну и моралну побједу цинцарских партизана и о њој се брзо пронио глас у читавом крају. Непосредно послије ове битке добили смо из Ливна обавјештење да су уплашени Италијани организовали прави лов на све оне грађане Ливна, за које су сматрали да су симпатизери партизана.
Вршене су масовне преметачине станова, хапшења и саслушавања. Окружни комитет је интензивно радио на стварању првих народноослободилачких одбора у гламочким, купрешким и ливањским селима, спроводећи у живот један од најважнијих задатака Окружне партијске конференције. Другови из Одреда су били задужени за поједина подручја и села. Тако су Нико Кутлеша и Винко Конта били одређени да у неким гламочким селима организују изборне конференције. Војин Зиројевић, Мустафа Латифић, Лука Џалто и Страхиња Пажин су обилазили купрешка села. Већ у децембру 1941. у Доцу, Драгнићу, Горњем и Доњем Маловану изабрани су народноослободилачки одбори. Сјећајући се тих изборних конференција осјећамо потребу да истакнемо њихову масовност и демократски начин избора првих одборника, који су дали огроман допринос народноослободилачкој борби. Са највећом озбиљношћу људи су настојали да народну власт представљају најугледнији и најпоштенији грађани. Двадесетшестог децембра 1941. године основана је прва омладинска организација у Горњем Маловану, којом су врло успјешно руководили Лазо Зјајић, Саво Машић и Анђелко Зјајић. Из извјештаја који смо добили из Ливна, сазнали смо да су уз помоћ чланова Окружног и Мјесног комитета изабрани илегални народноослободилачки одбори у Забришћу, Губеру, Добром и Видошима, и да су одборници положили заклетву.
Важан је био састанак са групом другова из Купреса, одржан тих децембарских дана у Горњем Маловану, у кући Николе Пољичака. Из Одреда су присуствовали Војин Зиројевић, Мустафа Латифић и Лука Џалто, а из Купреса Јозо Ерцег, Бранко Баришић, Јосип Чолић, Матко Туралија и још неки другови. На састанку су размотрене могућности одласка појединих другова у Одред и прикупљање материјала за нашу партизанску јединицу. Убрзо иза тога Купрешани су нам почели слати со, одјевне предмете, шибице и други материјал. У Купресу и околним селима почели су да читају радио-вијести, штампане у Одреду, као и други пропагандни материјал. Од тада Одред је имао редовне контакте са члановима Партије, кандидатима и великим бројем наших симпатизера из купрешког краја.
Овдје треба да се нешто каже о ливањским скојевцима. То је, по нашем мишљењу, тема која тражи посебну обраду, јер је партијска организација успјела да још у предратним годинама у напредни омладински покрет окупи велики број младих људи из Ливна. То најбоље потврђује чињеница да је у ливањској скојевској организацији у другој половини 1941. године било 26 чланова.
Тешко је наћи ријечи којима би изразио срчаност и непоколебљиву вјеру у побједу код ових младића и дјевојака који су, када им је Партија дала задатак, одважно узели оружје и борили се. Они су за собом повели стотине младих људи из Ливна, доказујући да је Партија имала снажног утицаја у народу, а посебно у редовима омладине.
Почетком 1942. године сви ливањски комунисти су се нашли под оружјем. Они су представљали значајну политичку снагу у условима разбуктавања борбе за ослобођење. Чланови Партије из Ливна стали су на чело партизанских јединица као комесари и командири или су вршили друге одговорне дужности. Они су се борили у српским, далматинским, крајишким и црногорским бригадама, учествовали су у свим значајнијим биткама и јуначки гинули на свим бојиштима широм Југославије. Од 50 чланова Партије, колико их је било у Ливну 1941. године дало је за слободу своје животе 36 друга, тројица су умрла послије ослобођења. Ливањска партијска организација је дала четири народна хероја, многе команданте и комесаре народноослободилачке војске. Тешко би овдје било набрајати херојске подвиге ливањских комуниста, који су без кајања и страха гинули извршавајући задатке Партије. Од 26 чланова СКОЈ-а, колико их је било у ливањској скојевској организацији 1941. године само их је 9 дочекало ослобођење. Остали су узидали своје младе животе у темеље слободе.
Док су једни комунисти гинули други су се у огњу револуције рађали и васпитавали. Снага ливањске партијске организације није била само у броју њених чланова него и у њеном јединству са народом, у повезаности са сваком породицом, сваким поштеним човјеком. Није случајно да је мало Ливно, без околних села, дало преко 400 бораца народноослободилачке војске. У Спомен-књигу погинулих бораца, поред Војина Зиројевића, Мустафе Латифића, Николе и Мирка Кутлеше и осталих чланова Партије уписана су и имена скоро 200 Ливњака.
Лука ЏАЛТО и Винко КОНТА
(Репродуковано према: Џалто, Л. и Конта, В. „Ливањски комунисти 1941″. У Ратна сећања : Књига друга : 1941-1945 : Активиста југословенског револуционарног радничког покрета. — Београд : Култура, 1961. — Стр. 71–84. — Латиница.)