– Маријан Стилиновић –
У броју од 8 фебруара ове године „Борба” је писала о злочинима које су у Босни и Херцеговини починили усташки кољачи у фратарским мантијама. Подаци који су у том чланку објављени, претстављају заправо блиједу слику оне свирепе и звјерске стварности у којој су главну улогу одиграли фратри-џелати не само у Босни и Херцеговини, него у читавој нашој земљи.
Документи које нам је ставила на расположење Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача показаће изобличене ликове без срца, душе и савјести који се крију иза фратарских мантија.
У фрањевачком самостану Горици крај Ливна живио је фратар д-р Срећко Перић. Људи у Ливну и из околине Ливна гледали су у д-р Перићу духовно лице које проповиједа хришћанску науку, исповиједа и причешћује као и сви остали свећеници и фратри. Они га нису познавали. Требало је да дође јуни 1941 године, па да људи из Ливна и његове околине упознају д-ра Срећка Перића. И упознали су га тек онда кад се једнога дана попео на проповједаоницу самостанске цркве у Горици и упутио им ове ријечи:
„Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Кад овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити и причестити, па ће вам сви гријеси бити опроштени.”
Људи из Ливна, Срби и муслимани, чули су за тај позив д-ра Срећка Перића, али нису вјеровали да ће се он остварити. Остали су код куће у увјерењу да се њима не може ништа догодити, јер они нису ником ништа скривили и читавог свог живота живјели су увијек тихо и повучено, радећи свој посао. Требало је да дође 21 август 1941 године, па да људи у Ливну доживе стварност оних ријечи које је д-р Перић упутио с проповједаонице горичког самостана. Тога дана руља усташких кољача покупила је све Србе Ливњане и одвела их у шуму Копривницу између Бугојна и Купреса и тамо их звјерски побила. Неколико дана иза тога одведени су у исту шуму и породице убијених. Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадила очи, а малој дјеци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама. Пријетња д-ра Перића стигла је и људе на околине Ливна. Из педесет српских домова села Голињева сва мушка чељад побацана је жива у јаму на брду Тушници, а породице њихове, жене, дјецу и старце, усташе су бацили у јаму на брду Комашници. Из села Горњи и Доњи Рунјани су усташе бацили 500 мушкараца, жена и дјеце у јаму у Кланачкој Шуми, у селу Чапразлијама заклали су 200 људи. У основној школи у селу Челебићу заклали су 300 жена и дјеце, а мушкарце су бацили у јаму у шуми Бикуша. Тако су усташе изређали, на позив д-ра Срећка Перића, сва села ливањске околине и до 20 августа 1941 године побили око 5.000 мушкараца, жена и дјеце у ливањском срезу.
У самостану Петричевац крај Бање Луке живио је фратар Филиповић. Фра Филиповић није се ни по чему разликовао од осталих фратара у томе самостану, и њега такође људи из околине Бање Луке нису добро познавали. Кад је 8 фебруара 1942 стигла у Бању Луку Павелићева „тјелесна бојна”, људи су упознали фра Филиповића. „Тјелесну бојну” Анте Павелића фра Филиповић је поздравио покличем: „Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријеха.” Заједно са усташким натпоручником Желићем ставио се фра Филиповић на чело „тјелесне бојне”, и онда су се упутили у околна села Бање Луке. У селима Дракулић, Мотика, Павловац, Ханкола и у руднику Раковица поклала је та „тјелесна бојна“ око 2.000 мушкараца, жена и дјеце. Кад су усташке власти, хотећи да замету траг својих злочина, наредиле ископавање лешева у једној јами, од 41 леша било је двадесет петоро дјеце од 2 мјесеца до 10 година. У страху пред осветом и гњевом народа фра Филиповић склонио се у Загреб и у затвору, на Савској цести служио мису, исповиједао и причешћивао затворенике. У јесен 1942 године у униформи усташког натпоручника и под именом Мирослава Мајсторовића фратар Филиповић појавио се као заповједник логора у Јасеновцу. О фра Филиповићу, команданту концентрационог логора у Јасеновцу, причају логораши као о чудовишном злочинцу. У књизи „Концентрациони логори” (издање „Вјесника” Јединствене народно-ослободилачке фронте Хрватске) пише д-р Звонко Ткалец на стр. 76 ово:
„Пред Божић 1942 побјегла су из логора четири логораша Жидова, инжињер Данон с тројицом својих другова. Чувши за тај бијег, Мајсторовић је помахнитао. Враћајући се колима у логор, угледао је… двојицу Жидова како стоје и разговарају. Скочио је с кола, дошао до њих и запитао шта су говорили. Не чекајући одговора, одмах је сазвао у том моменту присутне логораше…, повукао револвер и устријелио најприје једнога, па онда испалио хитац у другога. Тај је пао рањен, и кад се придигао, Мајсторовић му је испалио и други метак у главу, но човјек још није био мртав. Тада му је клекнуо на прса, повукао нож и заклао га. Истог је дана по начелу ’колективне одговорности’… заклано 56 Жидова на раду у селу Бистрици, а другог дана још девет других пред зидом, у присуству свих логораша. Стријељао их је сам Мајсторовић, и како смо касније по рупама на кошуљама установили, свој деветорици није пуцао у срце, већ у десну страну груди, да смрт не би одмах наступила. И ово није било Мајсторовићу доста за дочек Божића. У Кули се налазило око 600 жена и дјеце, доведених из неких села на Козари. Најприје их је оставио више дана без воде и хране, док се жене нису почеле пењати на прозоре и викати. На Бадње вече усташе су их побили. Такав је био Божић 1942 године.”
Фра Филиповић-Мајсторовић, командант усташких кољача, таборује још увијек у неком концентрационом логору и наставља свој крвнички занат.
Требало би саставити читаве књиге, да би се описали сви чудовишни злочини фра Звонка Брекала, помоћника Филиповићевог у Јасеновцу, Сидонија Шолца, фратра из Нашица, који је, обилазећи славонска села, гонио Србе да пређу на римокатоличку вјеру, пријетећи: „Сви ће Срби преко Дрине или у Дрину”, па Частомира Хермана, кога познаје Бања, и Вјекослава Шимића, којег је добро упамтило Босанско Грахово, Кијево и друга села Книнске Крајине. Дугачка је листа тих убица и људских наказа, од којих још многи, продужавајући свој кољачки занат, носе и даље фратарску и свећеничку мантију и врше црквене обреде.
Све су то чињенице необориве, доказане и познате сваком човјеку и дјетету у многим крајевима наше отаџбине. Оне су познате и поглаварима црквених редова и највишим круговима римокатоличке цркве, и вријеме је да се коначно постави питање шта су ти одговорни и највиши кругови римокатоличке цркве учинили досада да спријече даље злочине тих паклених чудовишта. А ако већ нису ништа учинили да заштите жртве, да ли су се барем оградили од убица? Ово питање, изгледа, личи на глас вапијућег у пустињи. Ништа није покренуло савјест црквених поглавара — ни грозне муке дјевојака и жена које су усташки звјерови силовали, резали им дојке и бацали онда живе у јаму, ни самртнички ропац слабих стараца, којима су сјекли руке и ноге и вадили очи, ни језовити писак дјеце којима су резали гркљане и сјекли главе и бацали их онда мајкама у крило. Срца црквених поглавара нису јаче закуцала, она су остала хладна, тврда и нијема. А кад је највећи поглавар римокатоличке цркве у Хрватској, надбискуп д-р Алојзије Степинац ипак морао да проговори, казао је онда неколико лицемјерних и шупљих фраза, којима је осудио и једну и другу страну! Осудио је једнако оне који су натицали на бајонете дјецу у колијевци, одрубљивали главе дојенчади, и оне — који су стријељали вукодлаке и вампире у људској сподоби. Ову лицемјерну осуду надбискупа Степинца нећемо никада заборавити, као што нећемо заборавити свирепост „часних сестара” у Оточцу, које су у ноћи 13 септембра 1943 године показале у болници равне партизане, које су усташе у болесничким постељама заклали и као што никада нећемо заборавити све свирепе злочине чудовишних убица у фратарским и свећениким мантијама.
Маријан СТИЛИНОВИЋ
(Репродуковано према: Борба. — Београд, 1945. — Бр. 55 (15. фебруар). — Стр. 3. — Ћирилица.)