– Арсо Јовановић –
Војска старе Југославије није познавала никакву ратну доктрину. Та војска постојала је искључиво зато да држи у покорности наше народе. Она је била саздана на националном шовинизму, слабо организована и изнутра нејединствена. Таква војска морала је да доживити априлску катастрофу и потпуно расуло.
Ослободилачке и патриотске снаге наших народа, на челу са Комунистичком партијом, повеле су 1941. године ослободилачки рат и тако се непосредно укључиле у велики антифашистички блок демократских народа. Наши народи пошли су у ту борбу голоруки, али је њихова вера у победу била непоколебива, јер су знали да се боре за праведну ствар. Та борба нашим народима донела је крупне резултате како на војничком, тако и на унутрашњем и међународном фронту.
Многобројне офанзиве надмоћних непријатељских снага, потпомогнуте свим издајницима наше земље, нису могле поколебати ни разбити редове наших бораца. Из окршаја у окршај војска се калила и непрекидно расла, док се најзад није претворила у једну велику армију, у којој се испољила не само братска солидарност и борбено јединство наших народа, него су васкрсле и њихове велике борбене традиције, хероизам, самопожртвовање и љубав према слободи и независности.
Био је то дуг, тежак, али и славни пут развоја наше армије. Почело се са малим партизанским одредима. Ова војничка форма дозвољавала је широко учешће народних маса у борби, што је крунисано у самом почетку ослобођењем доброг дела Србије, Црне Горе и стварањем солидних борбених упоришта у Босни и брдовитим пределима југозападне Хрватске. Партизанским акцијама и народним устанцима непријатељ је био изненађен. Осетивши се угрожен, он је почео да се прибира, да прикупља појачања и да мобилише издајнике у борби против нас. Форма партизанских одреда, као основни вид војске, није више могла задовољити. Постављали су се нови, важни задаци пред нашу војску. Требало је одолевати крупним непријатељским снагама и домаћим издајницима који су хтели да угуше народни устанак. Борбу је требало преносити на удаљена подручја и разгарати устанак тамо гдје је он био тек у зачетку. Требало је нападати на важне непријатељске базе и комуникације у циљу узимања иницијативе непријатељу. Требало је тражити слаба места у окупаторском распореду. Зато је друг Тито већ крајем 1941 и почетком 1942 године извршио прву реорганизацију главнине наше војске и формирао ударне бригаде као виши степен војне организације. Са тим ударним бригадама жариште борбе пренесено је у западни део наше земље. Тако смо загосподарили теренски врло јаким масивима динарских гребена. Ослоњене на ово моћно било наше снаге су, као са отскочне даске, полазиле у савски басен и јадранској обали. Од овог времена динарски гребен постао је стратегиска полуга, која је с једне стране везивала снаге Словеније са нашим снагама у источним пределима у Црној Гори и Србији. Та полуга као да је била мерило за вагање снага и њихово упућивање према развоју војно-политичке ситуације у нашој земљи.
У западном делу наше земље наша војска нагло се повећала, па се крајем 1942 године прешло на виши ступањ војне организације и формирање су дивизија и корпуса. Тако је Врховни командант добио јаке оперативне групе које су биле способне да маневрују на велике даљине и преносе операције на цело југословенско ратиште. Са тим јаким ударним групама решени су важни оперативни задаци, ослобођени су знатне територије наше земље и створени услови за развој народно-ослободилачке власти и стварање нове државне заједнице. Ове борбене формације извојевале су чувену битку на Неретви у зими 1943 године, разбиле издајничке банде Драже Михаиловића у Херцеговини и Црној Гори, преодолиле опкољавању у летој непријатељској офанзиви у Црној Гори, искористиле капитулацију Италије и разбиле две јаке непријатељске офанзиве у зими и пролећу 1944 године. Најзад, наше снаге појављују се лета 1944 године као други крак стратегиских клешта која су ослободила Београд — главни град наше отаџбине. Београдска операција, дакле, претставља израз заједничких дејстава Црвене армије и наше Народно-ослободилачке војске, која су крунисана највећом победом у нашем народно-ослободилачком ратовању. Резултати ове победе били су од огромне важности за даље вођење наше ослободилачке борбе. Она не само да је отворила велике оперативне перспективе, него је изменила дотадашњу тактику наше ратовање. Ослонивши се на братску Црвену армију, ми смо добили велику материјалну помоћ. Резултати тога су били брзо ослобођење целе Македоније, Србије, Црне Горе, Далмације и великих делова Босне, Херцеговине и Хрватске. На тај начин формирали смо у продужењу Црвене армије стратегиски фронт и добили по први пут у овоме рату стратегиску основу која нам је омогућила искоришћавање свих извора за даље вођење рата.
После ове операције извршен је последњи степен реорганизације наше војске сврставањем јединица у армије и давањем целој војсци имена Југословенска армија. Та армија чини спону између снага Црвене армије у дунавском базену и англоамеричких снага у Италији, тј. она има стратегиску улогу у склопу општег плана савезничке коалиције. Наша армија добила је задатак напада на јужни немачки одбранбени бедем, који Немци грчевито бране.
Било би погрешно мислити да стратегиска улога наше војске у склопу савезничке коалиције датира тек од формирања армија и прихватања фронталног рата. Она датира од 1941 године, када Немци нису могли постићи и остварити „муњевити рат“ против Црвене армије. Већ од тада цео окупаторски и квислиншки апарат у Југославији био је угрожен, важне комуникације пресечене. Економска експлоатација добара и одвођење људства на робијашке радове у Немачку били су спречени. Пламен устанка из Југославије постепено се преносио и на остале балканске народе. Другим речима немачки поредак и завојевања у Југославији и на Балкану били су угрожени. То је за Немце било врло опасно, јер је овај простор обезбеђивао бок њихових снага на совјетском фронту и штитио јужне прилазе немачком рајху. Међутим, ми знамо да су Немци сматрали окупацију Балкана као предуслов за завојевачке подухвате како према Совјетском Савезу тако и према Блиском истоку. Туда је водио пут њихове светске доминације. Они су у Југославији и на Балкану подржавали и стварали противнародне режиме, који су били ослонац њиховим империјалистичким продорима. Дакле, наша је војска угрозила сва она стратегиска, економска и политичка преимућства, која су Немци били претходно обезбедили на Балкану. Зато су они у Југославију упутили знатне снаге против наше Народно-ослободилачке војске која је опасно угрожавала тај „животни простор“ нацистичке Немачке. На тај начин ми смо били једно живо ратиште које је везивало знатне непријатељске снаге. Све до капитулације, фашистичка Италија и фашистичка Бугарска бориле су се против наше војске са по две армије, а Мађари са 3 дивизије. Немци су у јесен 1941 године увели у борбу против наших снага 10 дивизија, затим су тај број стално повећавали. Зими 1943 године у четвртој офанзиви против наше војске Немци су увели 13 дивизија, а после капитулације Италије у јесен 1943 године — 30 дивизија. Данас у нашој земљи Немци имају 25 дивизија. Овоме треба додати као сталне саборце кроз читаво време окупације све квислиншке трупе Недића, Љотића, Драже Михаиловића, Павелића, Рупника итд. чији је број у своје време премашивао 300.000, док данас једва износи 150.000. У досадашњим борбама ми смо истребили преко 750 хиљада фашистичких војника и уништили или запленили од непријатеља велику ратну технику. Дакле, фашистичке хорде — које су огњем и мачем поробиле европске народе — у Југославији нису нашле мира. Југославија је постала гробље за фашистичке освајаче.
Захваљујући херојској борби наше армије народи Југославије пребродили су најтежи период у својој историји, период фашистичке окупације. У тим борбама дошле су до изражаја оне неисцрпне снаге наших народа које су вековима биле затиране, и васкрсле оне војничке особине које красе наш народ. Врлина наше војске то је врлина нашег народа, зато се та армија и тако несебично борила, лила крв и давала животе за спас својих народа. Борци наше армије кроз тешке и крваве борбе пронели су заставу слободе, братства и јединства широм наше земље. Братство и јединство прво се остварило у нашој армији. Сваки народ почео је да се бори за своју слободу и стварао је своје националне борбене формације, које су се слиле у јединствену народно-ослободилачку армију, којој је маршал Тито дао прави назив: Југословенска армија.
Наша јединствена, монолитна армија, изникла из националних јединица, претставља гаранцију јединствене федеративне демократске Југославије, коју су наши народи остварили кроз борбу и проливану крв својих најбољих синова. Она је чврста залога наше нове домовине и чувар тековина ове величанствене борбе зи коју су наши народи пролили море крви и дали много својих добара.
Врло је значајно што се наша армија појављује као јединствена југословенска армија у периоду општег јуриша на фашистичку Немачку, кад се фашизам налази пред катастрофом. Њој припада улога ослобођења своје земље и учешћа са осталим савезничким армијама у ослобађању човечанства од фашистичке тираније. Она је равноправни фактор у тој великој борби демократских народа. Она извршује улогу као и све друге армије савезничких земаља. Самим тим обезбеђује свом народу и све међународне позиције. Указ маршала Тита о новом називу дефинише јасно садашњу улогу наше армије и њен значај за нашу земљу. А посета фелдмаршала Александера и уговор о заједничкој координацији наших армија, јасно потврђују колико савезници полажу на нашу армију у овој завршној фази рата. Наша армија, као и досада, часно ће извршити своје обавезе.
Наша нова Југословенска армија, вођена непрекидне и тешке борбе, повукла је из њих поуку. На своме крвавом ратишту она је створила своју војничку доктрину која се огледа у офанзивном духу, што није био случај код старе југословенске војске. У најтежим тренуцима наша војска сачувала је слободу акције и удара. Ми смо били опкољени надмоћнијим непријатељским снагама и по броју и по техници, али смо непријатеља увек нападали. И тај офанзивни дух и налет носио је нашу војску из победе у победу. Маневровање, брзи покрети и изненадни удари на непријатељска крила, бокове и позадину увек су нам давали крупне војничке резултате и уносили панику и дезорганизацију у непријатељске редове. Ратно искуство се рађа у биткама и то не могу заменити никакве војне академије. То је за нашу армију и наше младе старешине врло значајно, јер су прошли школу савременог рата. У тим тешким борбама родила се једна свесна, нова, самодисциплина, која је за увек избацила бруталан начин васпитања, који је био својствен старој југословенској армији. Та самодисциплина је једна од највећих моралних тековина наше војске. Наши борци и старешине, који су редовно били сами постављани на одвојеним секторима нашег ратишта, увек су се самодисциплиновано потчињавали општем плану дејства.
Стварање Југословенске армије је дело Врховног команданта — маршала Тита. У историји ратова њему је првом успело да од голоруких народа, међусобно завађених и тлачених фашистичким терором, створи модерну армију. Он је утврдио јединство акције, организације и војничке дисциплине партизанских одреда, раштрканих широм наше земље. Са постепеним развојем војске он је остварио оперативно јединство на свим секторима, без кога не би било успеха. Тито је осигурао команду на целом југословенском ратишту и најзад остварио једну моћну јединствену армију. Он је непрекидно бдио над својом армијом и појачавао и учвршћивао њену унутрашњу стабилност. Отварање војних школа и формирање официрског кадра је један од најзначајнијих момената на пољу развоја дисциплине и учвршћивања наше војске. У најтежим моментима наша војска црпла је од свог команданта снагу и енергију. Он је уливао веру у коначну победу. Историски пут наше војске то је пут друга Тита, који је са њом делио добро и зло. Он је стално водио ону ударну групу која је на разним секторима Југославије разгарала народне устанке и остваривала крупне стратегиске проблеме у склопу наше земље. Сам непријатељ добро је увидео оштрицу те ударне групе и маршал је непрекидно био изложен најтежим непријатељским нападима, чија је кулминација била у петој офанзиви на сектору Црне Горе и ваздушном десанту на Дрвар.
Ауторитет и чврсто руководство маршала Тита подигло је углед наше војске услед чега је било омогућено добијање стварне помоћи од стране савезника за нашу армију. Целокупну своју стратегију он је заснивао на правилном схватању спољно-политичких односа наших савезника СССР-а, Велике Британије и Америке, и то је у потпуности искористио за јачање наше армије. Таква политика дигла је углед и наше армије у иностранству као никада досада. На челу наше армије он је Југославији извојевао достојно место у међународној заједници народа, за чију смо слободу и ми дали знатан допринос.
Формирање Југословенске армије је биланс једна славне историске епохе и војничког развитка наше армије. Али ми се не смемо задржати на постигнутим успесима. Пред нашом армијом стоје још тешки и крупни задаци. Непријатељ се још грчевито држи у нашој земљи, што захтева непрекидне борбе са њим. Наша армија, да би савладала тог непријатеља, мора овладати и вештином модерног ратовања које се карактерише употребом огромних маса, применом ратне технике, авијације, маневрисања и брзину удараца на велику дубину. Наши борци са голим рукама отимали су од непријатеља сваку пушку и сваки митраљез да би наставили успешно борбу. После толико тешких борби ми сад располажемо са најсавршенијим борбеним оруђима, чију ефикасност треба искористити. Морамо постати господари тих оруђа.
Савремени војни организам захтева уску сарадњу свих родова војске и техничких средстава и наше старешине морају то ускладити при решавању задатака. Ово захтева развијену припрему штабне службе, организационо учвршћивање јединица, и развијање борбене дисциплине. Данас више није довољна самодисциплина, него чврста борбена дисциплина која једино може омогућити јединство акције у тешким приликама савременог боја. Морално-политичка свест и храброст старешине одувек су играле важну улогу у рату. Али данас, када је непријатељ до зуба наоружан, није довољно само то. Поред одлучности мора се овладати и ратном техником и вештином командовања. Без тога нема пута ка победи. Старешина наше армије који не учи савремено вођење војске, греши према своме народу. Осећање војничке дужности и части мора бити највећи закон сваког војника.
Дисциплина, ратна вештина и борбено искуство Црвене армије јесу извори одакле цео наш командни кадар и борци морају црпсти теорију и праксу за даљње развијање наше младе армије.
Наша реорганизована армија наоружана савременом техником савладаће све тешкоће и успети не само да ослободи нашу отаџбину него и да изврши савезничку дужност у коначној ликвидацији хитлеризма. После задобијене победе њој припада удео да заштити крвљу стечене тековине ове борбе и да обезбеди миран развој и изградњу наше земље на основу оних принципа који су се родили у народно-ослободилачкој борби.
Генерал-лајтнант
Арсо Р. ЈОВАНОВИЋ
(Репродуковано према: Борба. — Београд, 1945. — Бр. 55 (3. март). — Стр. 1. — Ћирилица.)