— Арсо Јовановић —
— Поводом трогодишњице —
Битка за Пљевља, малу варошицу у Санџаку, претставља значајан моменат у ослободилачкој борби Црногораца. Њој је претходио бурни период од шест мјесеци крвавих борби. Одјек тих борби брзо се пренио и ван граница Црне Горе и имао је не малог утицаја на буђење отпора против крвавог завојевача. Али то није било довољно. Црногорско оружје и ван црногорских кланаца и гудура потражило је бојна попришта у мору фашистичке тираније, која је гушила нашу поробљену земљу.
Многи патриоти, озлојеђени срамном издајом из априла 1941 године, упућивали су се ка Црној Гори, сматрали су да код Црногораца мора бити фронта. Издаја је била свуда једнака, дубока. Нигдје није било отпора и фашистичке хорде куљале су проданом отаџбином. Али наши народи нијесу издали. Једна стара Црногорка, послије априлске катастрофе, носаше у брда на једном мршавом коњићу пет пушкомитраљеза. „Ђеца ми дала да понесем, требаће им.“ (Имала је три сина, сви су пали у ослободилачкој борби).
Тринаестог јула 1941 године заиста је избио црногорски устанак, када је друг Милован Ђилас донио из Београда заповијест друга Тита о оружаној борби Црногораца. Тога дана Црна Гора постала је жариште свенародног устанка, поприште великих борби. Кроз осветничку пушку проговорила је партизанска Црна Гора, коју ће славити и којом ће се дичити покољења.
Устало је све што је могло пушку носити, старо и младо. То је била природна посљедица непомирљивости Црногораца према издаји. Част народна била је у питању, а она се могла одбранити само оружјем у руци. То је била посљедица мржње према подлом и кукавичком талијанском окупатору, који је бешчасио наш дивни народ. Понос Црногораца био је увријеђен.
То је била посљедица великог утицаја Партије и повјерења црногорских маса према Партији, која их је повела у свети отаџбински бој. Црногорци су ишли са нашом Партијом у тешкој борби за народна права за свих двадесет година старе Југославије, па и онда када је као на Белведеру требало да голоруке народне масе прихвате борбу са до зуба наоружаном режимском војском. Сада је Партија обезбиједила читава слагалишта оружја и муниције, које су југословенски генерали са постројеном војском предавали њемачким капларима.
Најзад, то је био плод велике и традиционалне љубави Црногораца према препорођеној словенској мајци Русији. Ма да се за посљедњих двадесет година није смело поменути њено име, природни инстинкт нашег народа вјеровао је у њену снагу и моћ. Њемачки напад на Русију није га уплашио, народ је био убијеђен у њену побједу. Била је редовна појава да су нас у току најтежих борби сељаци питали „зна ли Русија за ову нашу борбу“, изражавајући тиме увјерење да наша борба, ма како била тешка, уз подршку Русије мора бити побједоносна.
Са тим осјећањима црногорске масе, без нарочите војничке форме и организације, храбро су пошле у напад. Бректала је Црна Гора под бременом тешке борбе. Имао се утисак да ће цијела сагорјети у страховитом урагану ватре. То се народни гњев као бујица сручио на гадне фашистичке уљезе, ухватило их за гушу и до краја јула била је ослобођена цијела Црна Гора (сем Цетиња, Подгорице и Никшића). Убили смо много Талијана, заробили 4.000 и задобили знатан ратни плијен.
* * *
Снажним налетом и брзином акције изненадили смо непријатеља и постигли значајне резултате. Отсуство отпора на осталим секторима Балкана које су окупирали Талијани, дало им је могућност да против нас упуте знатне снаге — читав један корпус од четири дивизије, потпомогнуте знатном авијацијом. Послије жестоких борби од мјесец и по дана, непријатељ је успио да до краја августа 1941 године овлада гарнизонима у Црној Гори, потиснувши наше снаге даље од комуникација. За вријеме ових борби наше војно руководство није успјело да народне масе војнички и организационо учврсти. Те масе биле су гломазне, споре за маневрисање и брзе ударце на разним мјестима у циљу развлачења непријатељских снага на широким подручјима. Због тога наше велике јединице биле су принуђене да у неравној борби упорно држе круте фронтове, гдје је непријатељ, бројно надмоћнији и боље наоружан, имао предност. А послије пробоја фронтова устанак је нагло малаксао. Настао је предах од мјесец дана (кроз цио септембар), што је војно руководство искористило за реорганизацију јединица. Но овај застој у борби искористио је и непријатељ, довукао у гарнизоне огромне количине муниције и хране, фортификацијски утврдио градове и комуникације.
Послије реорганизације јединица, борбе у Црној Гори почињу крајем септембра добијати живљи карактер. Поново су пресјечене комуникације и ослобођене вароши Шавник, Жабљак, Горанско, Вилусе, Велимље, Грахово, Чево, Мојковац. Црногорски ударни батаљон под легендарним јунаком Савом Ковачевићем упадају дубоко у Херцеговину, до Невесиња, и воде жестоке борбе за заштиту српског живља ових крајева од усташких покоља. На Вјетренику је разбијена јака моторизована колона, заробљено и убијено 500 Талијана и уништено 50 камиона. Овакве акције изводе се на свим секторима Црне Горе, захватајући Боку и Источну Херцеговину. Непријатељ је сатјеран у гарнизоне и гушио се под ударцима наших јединица.
Кроз ове акције борбени елан поново захвата масе. Али још прије тога, мјесеца августа и септембра, устанак у Србији био се не само учврстио него и разорио и постигао знатне резултате. Ово је дало огромног потстрека за брже оживљавање и поновно снажно уздизање устанка у Црној Гори. На важном српско-црногорском подручју наше снаге биле су у знаку нарастања. Ово је требало оперативно искористити и снаге организационо повезати. Због тога је Врховни командант половином октобра позвао у Ужице претставнике Главног штаба за Црну Гору, Боку и Санџак. На том састанку друг Тито је дао оперативну идеју да се у области Санџака створи јака база и упориште са које би се операције преносиле у разне правце према развоју ситуације. Оваква одлука образложена је слиједећим чињеницама:
1. Већи дио Србије и Црне Горе био је слободан. Те територије требало је повезати и устанку дати јачи замах и чврстину. Повезивање територија могло се извести само преко Санџака.
2. Из стратегиско-политичких разлога област Србије била је за Нијемце врло важна. Међутим, ту је устанак био узео велике размјере. То је давало потстрека свим нашим народима за општи оружани устанак. Непријатељ то није могао равнодушно посматрати, и већ октобра мјесеца уводи у Србију јаке снаге против наше војске. Недић, Љотић, Пећанац, Михаиловић својом издајом и преласком на страну окупатора још више су отежали наш положај у Србији. Оваква ситуација налагала је да се обезбиједи једно упориште, погодно не само за наслон српских снага него и за развијање офанзивних операција. Санџак је био за то врло подесан. Овдје се подразумијева читава географска област у захвату средње и горње Дрине, Западне Мораве и Ибра. Јак планински терен, шуме, кањонски токови ријека, богатство просторије — омогућавали су чврсту одбрану и дужи боравак наших јачих снага. Централни положај ове области омогућавао је брз прелазак у офанзиву и повезивање са другим областима наше земље, гдје су се устанци постепено развијали, негдје брже, негдје спорије.
3. Требало је у пасивним црногорским крајевима, гдје је сав народ устао у борбу, прехранити војску и становништво дотурањем хране из Санџака и Србије. Осим тога, црногорску оперативну групу требало је потпомоћи оружјем и муницијом из наше ужичке фабрике.
4. Окупатор у Црној Гори, смртно угрожен, био се заклонио и везао за гарнизоне, одакле није дизао главу. Ми нисмо имали тешких оруђа, да га дохватимо. Борбе су добиле устаљен карактер и наше крупне снаге остале су неискоришћене. Требало је, дакле, те снаге ослободити, дати им маневарски карактер и шире војничке и политичке перспективе. Операције у Санџаку обећавале су крупне резултате. Детаље тих операција друг Тито је повјерио Главном штабу за Црну Гору.
Титова замисао о повезивању српских и црногорских снага и успостављању непрекидне слободне територије изазвала је огромно одушевљење код наших јединица и народа. Никад Црногорци нису осјећали већу љубав према Србима него овога пута. Дивљење према великим успјесима српских партизана, било је опште и утолико веће што смо знали за разне шпекулације и издају српских Бранковића. Послије наших тешких борби, попаљених домова, малаксавања устанка, синуо је као варница устанак у Србији, одакле смо и ми у Црној Гори црпли нове снаге и надахнућа. Браћа су нам притекла у помоћ у прави час. Заузимање градова у Србији код нас је праћено игром, плотунима и веселим хумором: „Види шта ради геџа.“ Била је таква психоза, да смо ми просто хтјели да прелетимо Санџак и ускочимо у Србију. Били смо горди на оно што смо учинили у Црној Гори, али смо увиђали да је оно што се у Србији дешава крупно, много крупније од нашег.
У то доба реакција и издајници у Црној Гори били су великим дијелом замаскирани.
За предвиђену операцију ми смо могли мобилисати пет до десет хиљада бораца. Сматрали смо довољним само четири хиљаде бораца, који су сврстани у новоформирани Црногорски одред. Један мали дио бораца требало је да се наоружа послије освајања непријатељских гарнизона. Ми смо изабрали као први објекат напада Пљевља. Пљевља су била кључ, капија Санџака, послије чега није било тешко освојити остале вароши, нарочито оне на Лиму, које су се налазиле на путу за Србију. Пљевља су важан саобраћајни чвор, чијим би се падом отвориле комуникације у Санџаку, што је било од велике важности за живот и рад наше крупне оперативне групе. Ту је био штаб талијанске дивизије, који је требало уништити, па би остали гарнизони, потчињени томе штабу, брзо пали. У Пљевљима је било велико наоружање и његовим освајањем лако бисмо оборили осталу одбрану у Санџаку. Сам гарнизон био је у дубодоли, па су га наше јединице могле брзо дохватити. Овдје је играло улогу и борбено искуство наших бораца. Талијански фашисти су били толике кукавице, да никад нијесу сачекали борбу ножем, прса у прса, са нашим јединицама, нити издржали опкољавање.
Осамнаестог новембра отпочело је марш-маневар наших снага са свих крајева Црне Горе, чак од Црногорског Приморја (Паштровићи, Бока, Конавље), да би се послије дванаест дана завршно концентричним нападом на Пљевља. То је био величанствен поход, тријумф и смотра борбене снаге Црногораца. Народ је био очевидац тешких окупаторских губитака, а сада је гледао своју војску како побједоносно маршује. Покрет је уздрмао и заталасао цијелу Црну Гору и Санџак. Читава племена пратила су и дочекивала своје батаљоне.
* * *
Санџак и сјеверо-источни дио Црне Горе држале су двије италијанске дивизије у јачини од 25.000 људи. Томе треба додати чињеницу да је и муслиманска милиција из Санџака била непријатељски расположена према нама. Цио тај сектор био је плански повезан, организован и утврђен. Нападајући Пљевља ми смо морали издвајати добар дио снага за напад на комуникације у циљу спрјечавања доласка појачања. Битка је, дакле, обухватила не само град него широко оперативно подручје. Сам град је био опасан једним редом жица с укопаним митраљеским заклонима и рововима. У граду су биле уређене зграде за одбрану. Непосредну одбрану чинило је седам затворених утврђења, међусобно ватром повезаних. У Пљевљима је био штаб дивизије „Пустерија“ са 5.000 војника, 36 топова, 60 тешких бацача, 15 тенкова, 340 аутоматских оруђа и 6 рефлектора. Ми смо нападали град са 2.500 бораца, 4 топа, 36 тешких бацача и 220 аутоматских оруђа.
Напад је изведен ноћу између тридесетог новембра и првог децембра 1941 године. План је био да се са истовременим нападом на спољна утврђења продре у град, како би цијела одбрана била дезорганизована. Покрет са полазних положаја, који су били удаљени од града до осам километара, имао је отпочети у 22 часа, тако да се продор у град могао очекивати првог децембра око два часа.
Због начина саме организације похода и дугог покрета трупа, непријатељ је био обавјештен о нашој намјери. Чак је сазнао и за сам час напада, тако да су све непријатељске трупе биле размјештене по борбеним положајима. Ми смо сами слушали како цикте фашистичке трубе на узбуну. Неустрашиво су се наши борци спуштали у град. Кроз јаругу Бистрице чула се чак и пјесма, док најзад није замијењена снажним јуришима наших јединица на свим положајима овог утврђеног логора. Већ у два часа првог децембра ноћна борба добила је жесток карактер. Била се је велика битка, прса у прса. Имао се утисак да се налазимо у огњеном вулканском гротлу. У том борбеном хаосу дошла је до изражаја традиционална врлина Црногорца као борца. Он је голорук ухватио за гушу до зуба наоружаног непријатеља и није га пуштао са крвавог огњишта. Сваки војник схватио је значај Пљеваља, значај прве и највеће битке Црногорског одреда на његовом великом покрету.
Батаљон „Бијели Павле“ заузео је врло јака утврђења Велики и Мали Богишевац, која су господарила околином и градом, затим упао сјеверозападни дио града, настављајући жестоке борбе и у току дана. Ловћенски батаљон имао је један од најтежих задатака: пробој у град и развијање борбе из центра града. Овај елитни батаљон, под командом неустрашивог војника Пера Ћетковића, који је касније пао херојском смрћу у Четвртој офанзиви на челу славне Треће ударне дивизије, у потпуности је извршио задатак. Батаљон је заузео читав кварт у центру града, одакле је цио дан и идућу ноћ потпомагао акцију других јединица. Талијани су непрестаним налетима јуришали на овај кварт тукли га страховитом ватром, али нијесу успјели да избаце Ловћенски батаљон, док се он слиједеће ноћи, послије тешких губитака, није повукао из града. Безброј талијанских војника нашло је смрт пред челичним зидом Ловћенаца. Дробњачко-ускочки батаљон са запада, и Језерско-шарански са истока продрли су у град, заузели електричну централу, цркву, нову гимназију, Грујића сокак и кварт Требовину, водили тешке борбе у граду цио дан и идућу ноћ. У овим борбама на челу Језерско-шаранског батаљона погинули су јуначком смрћу командант и политички комесар, Душан Обрадовић и Вук Кнежевић. Батаљони: Комски „Пеко Павловић“ и Зетско-љешански освојили су утврђења Плијеш, Голубиње, Свету Тројицу, дом Долова и продрли на периферију града, одакле су наставили борбу. Батаљони: Пиперско-кучки и „Бајо Пивљанин“ издржали су тешке борбе на комуникацијама и нијесу дозволили непријатељу да се пробије и угрози нашу групу, ангажовану у бици за Пљевља. Санџачке јединице биле су распоређене на комуникацијама и по црногорским батаљонима. Као познаваоци терена и града пружиле су нам знатну помоћ и показале велику борбеност.
Непријатељ је у гарнизону био сможден. Од седам главних утврђења остала су му само три (Стражица, Долови и Моћевац), а остале одбранбене организације биле су такође освојене, осим извјесног броја кућа у граду. Из ових преосталих упоришта непријатељ се очајнички бранио и борио на живот и смрт. Непријатељ је обасипао наше редове жестоком ватром, која је била унапријед регулисана, а ноћу је управљана и помоћу рефлектора. Од ове ватре трпјели смо велике губитке. Послије огорчених борби у току једног дана и двију ноћи, наше јединице повукле су се из града, који је већим дијелом био у нашим рукама и на чијим су улицама наши борци играли коло. Требало је још само мало напора, па да се битка за град ријеши у нашу корист.
Узроци овоме леже у слиједећем:
Црногорско војно руководство везало је у самом почетку успјех једног крупног одреда, формираног на брзу руку и војнички неучвршћеног, за једну тешку битку — напад на град. Умјесто да се до овакве крупне битке одред доведе преко низа акција, ми смо, рачунајући на храброст наших војника, који су заиста показали невиђени хероизам, тај крупни одред ставили пред врло тежак задатак који он, и поред упорног залагања, није могао извршити. Ово нам још једном више потврђује начело да се војска не ствара преконоћ, него само кроз дуге борбе и акције.
Одред је послије дугих и заморних маршева бачен у ноћни напад на град. И кад је требало напрегнути посљедњи напор, недостајало је снаге, и ми смо се спонтано повукли из града, а да нас непријатељ на то није присилио акцијом споља.
Наш млади старјешински кадар није могао да се снађе у једној заиста тешкој, компликованој ноћној бици, тако да није умио у одлучујућим тренуцима искористити већ постигнуте успјехе јединица. Дошло је до неједновременог залагања јединица, што је непријатељ искористио и ватром дочекивао одјелите ешалоне.
Ми нијесмо имали тешког оружја и муниције да дотучемо непријатеља у утврђењима. Оно мало муниције тешких оруђа брзо смо испуцали и остали су нам бомба и нож на пушци, који нијесу могли пробити бетониране бункере, ма да је знатан број и тим средствима оборен. И сувише смо потцијенили непријатеља, његово наоружање и утврђивање, тако да су наши борци били изненађени непријатељским отпором. Непријатељ је био опкољен и није имао куд побјећи. Осим тога, овдје се није радило о одбрани једног градића, него о одбрани великог оперативног подручја, чији је штаб био у Пљевљима, истина за вријеме борбе сакривен у — изби.
У овој бици, као и у биткама око Пљеваља, ми смо имали 353 мртва, 545 рањених и 35 несталих, а непријатељ 1150 мртвих, 1870 рањених, 900 заробљених и много уништеног ратног материјала.
Но овај тактички неуспјех није нас збунио. Ми смо наставили, ма да под тежим условима, битку за Санџак. Послије жестоких борби, у току децембра, јединице нашег одреда заузеле су Рудо, Чајниче, Горажде, Устиколину, Фочу, Шеховиће и низ других непријатељских упоришта, да би се послије свега тога на Лиму спојиле са српским партизанским одредима, који су послије Прве непријатељске офанзиве потиснути на овај сектор. Од одјелова српских и црногорских јединица друг Тито је формирао у Рудом 22 децембра 1941 године Прву пролетерску бригаду, прво чедо наше славне Армије. Баш њен први и други батаљон били су из састава Црногорског одреда. То је највећа почаст и признање друга Тита црногорском оружју.
Борбу Црногорског одреда не треба посматрати само кроз тактичк детаљ битке за саму варошицу Пљевља, која је, по мом мишљењу, сам по себи славан, него кроз добијену оперативну идеју; кроз низ битака за Санџак; затим, по положају те оперативне групе мјесеца децембра 1941 године, када су Нијемци и издајници били предузели жестоку офанзиву за уништење српских партизана; затим по преласку друга Тита на ово важно оперативно подручје — на тромеђу. Тако гледајући на ствари, долазимо до слиједећег закључка:
1. У овим компликованим тешким операцијама, на почетку нашег ратовања, показале су се велике моралне вриједности нашег борца. Политичка свијест и осјећај снаге повели су га, скоро голоруког, у борбу, далеко од куће, да би се ухватио у коштац са најбољим фашистичким трупама и до ногу их потукао. Ово су чињенице на којима је наше војно и политичко руководство градило своје даље планове и доносило одлуке. С друге стране, регулисање техничких проблема снабдијевања, исхране, збрињавања рањеника, улило је повјерење борцима у руководство и они су га беспримјерно слиједили. И данас, послије три године, с правом можемо тврдити да је прва битка црногорског оружја ван граница Црне Горе — добијена:
2. Наше присуство у Санџаку, гдје је устанак био у повоју, благотворно је дјеловало. Ми смо спријечили четничко-усташко клање. Народне масе, на лицу мјеста увјерене у праведност наше борбе, заталасале су се. Нови борци ступали су у редове Народно-ослободилачке војске. Отада је Санџак служио као мост између наших борбених снага у Србији и оних у јужним и југозападним дијеловима земље. Данас на овом сектору, који је вјековима био затиран, имамо читаву дивизију војске.
3. Ма да нијесмо ослободили све градове, ипак смо успјели да у Санџаку разбијемо непријатељски одбранбена систем, да загосподаримо важним земљишним отсјецима, да разоримо читав саобраћајна и непријатеља сабијемо у градове. Слободна територија проширила се ка сјеверу. Ово нам је обезбиједило слободу покрета и ширину маневрисања. У захвату горње Дрине, Неретве и Мораче обезбјеђено је врло јако земљишно упориште.
4. Народ у Црној Гори, навикнут на наше побједе, у прво вријеме био је збуњен због неуспјеха на Пљевљима, али је то трајало кратко вријеме. Наши губици и неуспјех дирнули су га и код њега је синуо нови пламен освете. Није прошло ни двадесет дана од битке, а сви црногорски одреди упућивали су у Санџак нове батаљоне.
За вријеме, а нарочито послије битке код Пљеваља, откривена је улога црногорске реакције. Издајници су видјели да је у Црној Гори цио народ уз партизане, па су наш неуспјех на Пљевљима хтјели да искористе. Талијани, нашавши се угрожени на овом подручју, свим снагама су потпомагали реакцију. Послије потискивања наших снага из Србије, настало је убацивање агената Драже Михаиловића у Црну Гору и ово је почела да јача. Од овог времена то је нови елемент у нашем ратовању у Црној Гори, о којем смо ми морали озбиљно водити рачуна.
5. Борбе Црногорског одреда у Санџаку спадају у оно вријеме када су се српске партизанске снаге повлачиле под врло тешким борбама од Ужица преко Златибора ка Увцу и Новој Вароши. Тако је Црногорски одред ангажовао крупне талијанске снаге и оне нијесу могле реагирати према сјеверу, да би затвориле јужни отвор српске групе. Ово се свакако омогућило лакше и брже консолидовање српских јединица.
6. Ток догађаја није дозволио стварање и спајање српско-црногорске слободне територије. Но, повезале су се и спојиле српске и црногорске снаге, и то послије дугог и тешког периода борби у Србији, Црној Гори и Санџаку. Ту се састало оно што је очеличено прошло кроз тешка искушења, оно што је било најсвјесније и најборбеније код српског народа, спремно да и даље носи тешко ратно бреме широм цијеле наше земље за слободу свих наших народа. То је била срж оне ударне групе којом је Врховни командант друг Тито дао замах устанку у осталим крајевима наше земље. Ова веза не би била могућа, односно не би се тако брзо остварила, да није било битке на Пљевљима и у Санџаку.
7. Доласком друга Тита на ово важно оперативно подручје успостављена је стабилност војно-политичке ситуације, која се огледа не само у реорганизацији наших јединица, него и у ширини постављања наших војних планова и у начину схватања партизанског ратовања. Послије тешких борби у току прве године рата, ово је дало новог полета и ударности цијелој нашој војсци. Умјесто великих и неоформљених јединица, што је била редовна појава код нас у Црној Гори, прешло се на систем лаких ударних бригада. Овакве бригаде лакше су се кретале по тешком терену, на којем смо ми у то доба углавном ратовали. Тако су се операције брже преносиле на удаљене секторе и сигурније се маневровало пред надмоћним непријатељем. Са овог упоришта и са таквом реорганизованом војском маршал Тито је предузео марш-маневар својих снага ка Босанској Крајини.
8. Црна Гора мушки је ступила у борбу 13 јула 1941 године и дала велики допринос овој величанственој ослободилачкој борби. Црногорци су несебично давали своје животе не само за слободу Црне Горе него и за слободу цијеле Југославије. И с правом је на једном црногорском скупу рекао друг Митар Бакић, одговарајући на нека злонамјерна тумачења, да „Црна Гора никад није била шира него данас, и никада с већим правом није улазила у државну заједницу него данас“.
Слава неустрашивим борцима палим у бици за Пљевља! На њиховом примјеру учиће се млада покољења како треба вољети домовину и борити се за слободу и част свога народа.
(„Борба“, 1944)
(Репродуковано према: Јовановић, А. Београдска операција : битка за Пљевља. — Београд : Издање Народне армије, 1946. — Стр. 21–35. — Ћирилица.)