— Арсо Јовановић —
…. Војска вриједи онолико колико и њене старјешине
Географско-стратегијска важност положаја наше земље, дужина граница (преко 3.000 км.), неприродност граница, непријатељско држање скоро свих сусједа који су претендовали на поједине наше покрајине, налагали су брз развој и напредак војске у одбрани наших народа. Млада држава са природним богатствима и добрим војним језгром српска војска имала је све услове да се у војном погледу високо издигне. Међутим ствари се у војничком погледу нису добро развијале. Исто онако како се у унутрашњој политици вршио терор над народима Југославије, тако се је и у војсци стварало несносно стање. Онакву улогу какву је у унутрашњој политици играла велико-српска хегемонистичка клика, такву је улогу у нашој војсци играла србијанска солунска официрска клика. То су на солунском фронту били поручници и капетанчићи са врло мало или никаквом школом, а који су у југословенској војсци брзо попали на генералске положаје. Они су се грчевито држали тих положаја и под својом чизмом газили су све оно што би могло угрозити те положаје. Били су нетрпељиви према свему ономе што није србијанско. Црногорце су мрзели, пребацујући им да су комунисти. Постоје двије класе ниже школе Војне академије у којима је примљено само два до три Црногорца, ма да су се ђаци из те покрајине због немогућности слободног школовања, добрим дјелом јављали за војну академију. Хрвате су мрзили због хрватског питања и називали су их „франковцима”. Истина Хрвати су у великој мери апстинирали од војске у чему стоји велика кривица и до србијанске хегемонистичке клике. Тврдимо да су српски официри својим поступцима велики број Хрвата отерали у данашњу усташку војску. Словенце су називали Нијемцима, а Македонце Бугарима. Само србијански официри могли су се звати Србима, док су се сви остали морали сврстати у формулу „Југословени”. Пјесме, обичаји и кола других народности осим српска — потиснути су из војске. Црногорску народну пјесму „Сердар Јоле” извргли су поругама. Један хрватски официр у веселом расположењу дао је налог музици да засвира једну хрватску пјесму. Устаје официр Србијанац, прекида музику и наређује: Остави то швапско и засвирај ми оно пусто српско — „Закла јој сина Јована…”
На свим положајима у војсци били су искључиво србијански официри, док су остали били на положајима коре хљеба. Умјесто да се развија организација наше војске, та србијанска клика измишљала је положаје на које су долазили њени генерали, а генерал мора да има формацијом предвиђени положај и уз њега све „принадлежности”. Овим генералима те принадлежности, ма да су те биле позамашне суме, нису биле довољне: Почеле су нечувене крађе у војсци. Тако ничу генералске вишекатнице по Београду и разним љетовалиштима. Чим би се неки генерал пензионисао, он је обавезно примао положај директора неке привредне установе или би одлазио за великог жупана, бана, министра, итд. Одавде се види колико је та клика утицала и на остале државне послове. Да би дошли до што више новаца, генерали су измишљали разна путовања и обиласке. Но никад ни један генерал није извео трупу на отворени терен, да види њену борбену способност. Они су обилазили нужнике, помијаре, кухиње и хватали се за сламке равњање цокула и т. д. У томе капларском послу били су прави мајстори, — али не и мајстори ратне вјештине. Како су генералски послови били врло уносни, то се и међу том кликом развија борба за положаје. У томе се служе најнечаснијим средствима. Официри се претварају у лажове, преваранте, полтроне, улизице, а официрске куће — фамилије — постају центар сплеткарства, добијања положаја, веза, разврата. У оваквом хаосу није се мислило о одбрани својих народа и развоју војске, него само о личном уживању, богаћењу, положајима, а војска као установа служила је само да се преко ње то добије. Код официра није остало ни трунке оног старог витештва, карактерности, самопријегора, без којих особина не смије бити војни старјешина.
Официрски подмладак доласком у трупу сусретао се са хаосом трупних и официрских интрига. Као млади људи нису се могли одупријети томе и они су обично упадали у то зло, које давило нашу војску. У старијим официрима нису налазили искрене другове. Напротив, старији официри би још у првим данима свалили на њих цио терет трупне службе. У немогућности да све то издрже, велики дио њих још у ранијим годинама остао је неспособанза за службу, други дио избјегавао је службу на разне начине, а трећи је биежао из трупе, која је постала нека гробница за младе људе.
На више војне школе слушаоци су ступали са разним „везама”. Обавезно су морали ступати генералски синови и зитови, а затим би се ређала ближа и даља генералска родбина. Као такве, школе нису могле дати жељене резултате. По тим школама слушаоци су постали бескичмењаци, попустљивци који нису смјели истаћи друго мишљење од наставникова. Дакле умјесто да се развијају чврсти војнички карактери за вођење трупе, из школа су изашли најслабавији официри који су за рачун својих положаја сисали крв нашој војсци. Осим тога по тим школама слушаоци се нису наоружавали солидним знањем, па се често дешавло да ти „школовани” официри мање знају него они из трупе. Као такви нису имали никаквог ауторитета код трупе и трупних официра. Напротив постојао је између њих и трупних старјешина велики јаз. Командовање се одвојило од трупе и оно је мислило само на своје положаје и плате. Трупа је овим официрима служила само као излет за командовање, да би добили виши чин. У ствари они су само трупу презирали.
Држава је слала многе младе официре на више војно образовање у иностранство, наравно, бирало се по генералској линији. Од тога нисмо имали никакве користи. Ти официри су на страни већином монденских живјели, не старајући се да науче нешто од војничке вјештине. Они који су дошли из Италије и Њемачке проповједали су фашизам, а са преласком Југославије у њемачке воде на нашим вишим школама појавили су се тумачи Хитлера и Мусолинија, генерал Александар Станковић први помоћник министра војске и морнарице у предмету „Спремна држава за рат”. Ти наставници одушевљавали су се теоријама муњевитог и тоталног рата, а слушаоци су имали утисак да се налазе на великој генералштабној академији. Све су ово биле припреме за отворену издају.
Погрешно би било, кад бисмо под ову критику ставили цио бивши официрски кадар. Добар дио, нарочито млађих официра никада није одобравао оно што се је догађало и радило у нашој војсци. Но ти официри нису могли доћи до изражаја. Чим би се појавио неки слободоумљиви официр, одмах би био проглашен као „разорни елемент” и бацан је у најзабаченији гарнизон или је одмах уклоњен из трупе. Увидјевши отворену издају, сви млади официри, чим се је указала прилика ступили су у борбу за одбрану својих народа. Један добар дио поштених официра налази се у немачким и италијанским концетрационим логорима. Они се нису одазвали позивима Недића, Павелића и Драже Михаиловића за братоубилачки рат. Издајнички официри и олош бивше југословенске војске сада служи за Јудине паре крвожедном фашизму по разним формацијама Драже Михаиловића, Недића и Павелића.
Са напредовањем ове официрске клике и њеним уздизањем на све војничке положаје пренио се зао дух на цјелу нашу војску, познату по своме хероизму. И сасвим је природно што је свака наша мајка заплакала кад је свога сина слала у војску. Та је војска постала мучитељица наших бораца. Ти млади људи злостављани су од својих старјешина на сваком кораку. Скоро сваки покрет војника пропраћен је погрдама старјешине: геџо, сељаче, будало. И оно што су му објашњавали, старјешине су увијек вршиле са великом лармом, љутњом, псовком, па се у том чуду војник тешко сналазио. Да би се поједине старјешине истакле, они су своје војнике често претерано тјерали и изводили са њима „дрил” који у себи није имао ништа војничко. Они су и од војничке хране откидали, да би окречили неки клозет, коњушницу, помијару, те да то љепше изгледа када буде обилазак вршио неки командант. За те свињарије услиједила би одликовања, награде. Како видимо, не за рад и обуку, него за подвале, крађе. (Потсјетимо се на данашња одликовања и унапређења која врши избјегличка влада у Лондону, за „јуначко држање” њених витезова у данашњој народноослободилачкој борби).
Са обуком у нашој војсци тапкало се је у мјесту. Она је извођена по методама из ратова 1875, 1912 и 1913—14 год. Ратна техника корачала је брзим темпом. Развијање у стрелце, трчећи корак и дрил у егзерцирним радњама, то је било све. При томе војник није видио никакво савремено борбено средство. Било је 90% наших војника, који нису видјели борна кола, а послани су у рат, чије је једно од најглавнијих оружја тенк. Није чудо, када су војници по први пут видјели то оружје, што су се са том немани са голем рукама хватали у коштац.
Рок службе у војсци трајао је 18 мјесеци али је стварна обука извођена само по шест мјесеци. Све остало вријеме провођена је у споредним службама. Умјесто да се уче војној вјештини на одбрани својих народа, војници су добрим дјелом одређивани за разне посилне, собаре, лакеје по разним официрским установама, раднике на приватним официрским имањима. Тако се узалудно трошио народни новац на издржавању војске, а овај се није успособљавао ни у основним војничким знањима. Он се у њој није осјећао као у својој заједници — породици. Служио је не из дубине душе, него што се по закону морало. Нарочито војска је постала мрска у очима бораца, од када је она почела да се употребљава на угушивању разних радничких штрајкова, радничких зборова, демонстрација. А највеће ругло које је доживела наша војска, јесте њено претварање у концетрационе логоре за најбоље синове наших народа. Војник је заиста увидио, да је наша војска била противнародна установа. Он се је ње плашио, у њој је био излаган поругама, а од злостављања од старјешина пријетила му је и смртна опасност. Познат нам је онај иронични одговор војника за све недаће у војсци: „Друже, и то спада у ред службе”.
Дакле, овој официрској клики успјело је да нашој храброј војсци из минулих балканских и свјетског рата, потпуно сломи борбени дух и елан. То више није била војска, него аутомат без душе. У аустријском систему они су успјели да заведе поједине народности и тако створе још несносније стање у војсци.
Што се тиче ратних планова нашег генералштаба, ту су постојала два основна типа, офанзивни и дефанзивни ратни план. Као творевина Версаја, Југославија је од самог почетка у својој политици зависила од европских велесила. Све до раздобља 1933-34 године, она је пливала у водама француске спољне политике. Тако је и створена политичко-војна комбинација, Мала Антанта, у склопу које је Југославија имала завојевачке тенденције. Отуда је потекао офанзивни ратни план који је био срачунат на појединачном уништавању сусједа: Бугарске, Мађарске, Аустрије итд. У склопу ове политичке требало је развијати офанзивну доктрину у нашој војсци и ову попунити одговарајућом ратном техником. Међутим, снабдевање наше војске ратним потребама још очевидније илуструје војно командовање.
Ми смо у прво вријеме били скоро колонија Француске. Сваки пушчани метак, који смо испалили на солунском фронту, платили смо у злату као да тај фронт није ништа користио савезницима. За скупе паре добили смо из Француске ратни материјал који је био застарио и није имао никакву практичну употребу. Поред тога Французи су у замјену за тај ратни материјал искоришћавали рудна богатства наше земље. Било је и других такозваних „лиферација” ратног материјала из иностранства. То спада у најсрамније тачке нашег генералштаба и војног министарства. Ту су учињене грдне крађе, почевши од војних министара па до последњих писара, који су разводили акта, по тим лиферацијама. Лиферације ратног материјала добијане су за карташким столом (модерно код генералских кругова у Београду. Лиферант који би за столом изгубио више новаца у корист генералских дама, тај би и добио лиферацију. Кћерка генерала Марића једне вечери „добила” је један милион динара). Министри су на тај начин потпуно зависили од лифераната и достављан нам је најслабији материјал. Због тако слабог материјала на пр. ваздухопловног, ми смо у времену од 1933—1936 год. имали велике губитке у нашем најспособнијем летећем особљу. Овако стоји у погледу набавке топова, митраљеза, пушака и осталог. Наша земља изобилује ратним богатством али наш генералштаб ништа није учинио да направи једну модерну фабрику оружја у нашој земљи, нисмо могли направити једину пушчану цијев све до 1937 године, дали смо иностранству грдне паре за оружје које је четири пута скупље стајало него да смо га у земљи израђивали. Међутим, познато је упадање крупног капитала у зеничке фабрике и разна друга предузећа. Ми смо за дуго времена и сву одјећну спрему добијали из иностранства. Дакле, преко иностранства куповали смо властиту вуну, коју је из земље извео Валда Теокаровић и компанија. Наравно, све су то биле „повјерљиве војне набавке и о томе се није смело говорити, да не би трпјела одбрана земље”. Тако десетковани кредити за ратну спрему нису били довољни да опреме нашу војску, која је могла бројати само 24 дивизије, а с обзиром на бројно стање могли смо формирати 40 (25.000×40 једнако је 1.000.000 а остало за помоћне службе). О тенковима ни ријечи у нашој војсци.
Дакле, наш генералштаб припремао је војску за офанзивне операције, а та је војска, потпуно гола и ненаоружана, стално чамили око касарни. Истина, њени генерали нису сједели скрштених руку него су стално дејствовали у „офанзивном смислу” — на положаје, дневнице, обиласке, злоупотребе. Те незналице били су велики мегаломани. Са великим самохваљењем говорили су о томе шта ће урадити „кад стигну у Пешту Беч и Рим”. Они су мислили да ће тако лако и брзо угушити и друге народе као што су угушили свој властити.
Наш генералштаб израдио је и дефанзивни ратни план. Основна идеја тога ратног плана била је: главним снагама дочекати непријатеља на самим државним границама, а затим водити борбу у стратегиском повлачењу све до централног предела земље, Шумадије, босанске претпланине — гдје ће се дати одлучан удар. Тај ратни план потиче из времена када Аустрија, Мађарска и Бугарска нису смјеле да се оружају по одредбама Версајског уговора о миру. Међутим, војно политичка ситуација наше земље мијењала се. Аустрија је окупирана од Њемачке, Чехословачка је прегажена, Мађарска и Бугарска наоружавају се и њихово ступање на страну Њемачке је потпуно сигурна ствар. Југославија постаје мамац за Хитлерове и Мусолинијеве банде. Она се налази у њиховом „животном простору”. Фашистичке војске наоружавају се до зуба убитачном ратном техником. Наш генералштаб у оваквој ситуацији, гдје наша земља може бити нападнута са свију страна, држи се овог стереотипног ратног плана. Каплару војничког знања било је јасно да је овај ратни план погрешан:
1. — Наше границе биле су исувише дугачке да би могле бити засићене борбеним ефектима. Сјеверозападни дио наше земље био је увучен у клин између Италије и Аустрије—Мађарске. Све наше комуникације у савској долини биле су закошене у односу на италијанске и мађарске. Значи, наше снаге које би се нашле у овоме према сјеверозападу издуженом краку могле би бити отсјечене и угушене обухватом.
2. — Граница у Војводини била је неприродна и отворена. Позади те границе налазе се велике рјеке: Драва, Дунав, више канала, а сами доњи токови Тисе, Тамиша и Бегеја били су подводни. Пријетила је опасност да непријатељ, који је тактички и технички био супериоран, снажним замахом набаци наше главне снаге на ове ријеке и тако их уништи.
3. — Непријатељ је располагао са брзим јединицама, — ми смо имали само пјешаке. Пробојем границе непријатељ је могао брзо упасти у позадину, ову дезорганизовати и присилити наше пјешадијске дјелове, распоређене дуж границе на предају.
Наши „стратези” нису знали да процјене битне чињенице које су условљавале постављење правилног ратног плана. Они су радили све по „старом” у духу овог ратног плана предузето је кордонск утврђивање граничних фронтова и на то су утрошене грдне суме новаца. Главни ратни кредити исцрпљени су на ово утврђивање, тако, је војска остала потпуно гола и ненаоружана. Утврђивање је скупа ствар, али је ту по среди било и друго. Утврђивање је постало најуноснији посао за наше генерале. Једно, што је требало добављати велики материјал а приликом сваке набавке падала је нека „диурина”. Друго, што ти кредити нису могли контролисати, јер су објекти „природно маскирани” а са њима и велике новчане суме. Треће, што су изникле разне комисије за утврђивање. Велики број генерала и виших официра нашао је једно рентабилно упослење. По цијелу годину те комисије биле су на терену и убирале „бир”. Поред комисија биле су супер комисије. Да би се на терену дуже остало једна комисија нападала је другу, да пројектовање није правилно извршено. Тако је и трећакомисија налазила примјену, а ствар је остајала ипак по староме, како је то поставио неки инжињерски наредник или потпоручник.
Морамо признати да се наш генералштаб налазио под тешким проблемом. Земља је била изложена нападима са свих страна, а расположива средства одбране, благодарећи злоупотребама слаба.
Но и са расположивим средствима могло се доста урадити. Једним погледом на карту Југославије види се да рјека Купа, Сава, Дунав, Велика Морава, Јужна Морава уоквирују најјачи плански предио у нашој земљи. Тај је предио разуђен у безброј била и кланаца врло подесних за одбрану. Ту би наши пјешаци нашли најбоље упориште и заштиту од савремене непријатељске технике. Граничне ријеке овог предела претстављају велике стратегијске препреке, па је непријатељу био немогућ изненадан налет брзим јединицама. Према томе, војна ситуација налагала је да се предузму слиједеће мјере:
а) Главнину наших снага концентрисати у планинском предјелу позади наведених ријека. Ту је требало благовремено поставити све ратне магазине и радионице, а крашка поља подесити за аеродроме са укрупним склоништима.
б) Утврђивање је требало примјенити по овом планинском појасу позади ријека. Стратегијски фронт био би много краћи, а планински кланци омогућивали су да се економичним средствима утврђивање изведе на великој дубини битачке просторије.
ц) Дуж државне границе, на важним операцијским правцима, требало је примјенити систем лаког утврђивања, где би се налазили лаки извиђачко-заштитнички дјелови, који би омогућили благовремену мобилизацију и концентрацију главних снага позади наведених ријека.
Ни јачи европски потреси не мијењају ништа код наших „стратега”. Пољска нестаје. Долазе на ред низ западно европских земаља. Хитлер преко Мађарске улази у Румунију. Наш генералштаб реагира са крпљењем тога до сада сматраног пријатељског фронта са једном пјешадијском и коњичком дивизијом, разводњавајући још више ионако лош ратни план. Утврђивање граница и даље се продужује и све се паре на то дају. Не предузимају се никакве ефикасне одбрамбене мјере. Све војне школе раде и на њима проповједају теорије тоталног и муњевитог рата. Наша официрска клика редовно се виђа на корзоу и по забавама. У Официрском дому по налогу министра војске и морнарице Богољуба Илића приказују се филмови фашистичких зверстава на Западу. У војци се растура Љотићев билтен. Отворено се пада у издају.
Генералштаб је у ово последње вријеме прибјегавао такозваном активирању појединих јединица. Овим активирањем хтјела се заварати родољубива јавност, како се наша војска спрема за одбрану земље. Да се не би Хитлер наљутио, активиране су јединице у дубокој позадини, тако да оне за случај непријатељске инвазије не би уопће стигле на интервенишу. Активирањем јединица открила се сва наша војничка голотиња и слабост. Не само да нисмо имали довољно пушака за наше борце, него нисмо имали ни хране, ни обуће, ни одјеће. Међутим пуни возови извозили су храну, коње, стоку за Њемачку.
Хитлер је већ био донио одлуку да нападне СССР. У нападу његово јужно, балканско крило није било сигурно. Хитлеру је било познато да је народ у Југославији против фашизма и издаје својих вођа. Грчка је у противофанзиви одбацила италијанску војску и озбиљно је угрозила, тако да се је у Албанији налазила пред катастрофом. Хитлеров вазал Мусолини није више био у стању да „уреди” Балкан. Доклегод се држала грчка комуникација Средоземног Мора, била је слободна за савезнике. Преко Грчке могла је услиједити и савезничка интервенција, када би и Турска могла промијенити став неутралности. Да би ријешио ситуацију на Балкану у своју корист, Хитлер је сконцентрисао своје главне снаге у Бугарској. Нама је пријетила смртна опасност. Војнички разлози диктовали су да наш генералштаб одговори слиједећим мјерама:
1. — Извршити мобилизацију свих својих снага.
2. — Уз садејство грчких снага ликвидирати италијанску армију у Албанији и тако ослободити своје залеђе спајајући се са грчком војском. Тако би се добила сигурна веза са савезницима, а грчка војска би се употребила на фронт према Бугарској, у југословенској Македонији.
3. — Донијети корјените измјене у ратном плану, то јест главну одбрану пренијети на простор јужно од Саве и Дунава и западно од Велике и Јужне Мораве.
4. — Одбрану преносити ка Динарско—Шарском систему. Наше снаге, постављене бочно у односу на Хитлеров правац ка Грчкој, најбоље би браниле Грчку, а преко ње и везе са савезницима. У тим планинским масивима наша армија, водећи рат по принципима партизанске стратегије, о којој наш генералштаб није имао ни појма, могла би дуго издржати. А о њеном коначном уништењу не би могло бити ни ријечи. Хитлеру се је журило. Он је морао брзо сконцентрисати све своје снаге на Источни фронт, гдје се надао постићи рјешење још у 1941 год. У таквој ситуацији он није имао ни снаге ни времена за вођење герилског рата у Југославији. Дакле, југословенска војска требало је давањем отпора да добије у времену, па би се војно-политичка ситуација измијенила у њену корист. Од какве важности би то било не треба дискутовати. Умјесто свега тога наша војно-политичка издајничка клика потписала је у Бечу споразум о капитулацији. Данашња Бугарска, Румунија и Мађарска пружају нам слику како би изгледала наша земља по томе споразуму. Војнички текст те капитулације гласи:
1. — Величина југословенске војске по касарнама не смије прелазити мирнодопске ефективе (80.000).
2. — Главне југословенске железнице стављају се на расположење њемачке војске. Југословенски војнички гарнизони морају бити удаљени најмање 5 км од жељезничких пруга.
3. — Њемачке трупе могу у војничком погледу користити територију Македоније. (Ово им је требало за напад на храбру грчку војску).
Шта све значи ова војничка капитулација и без њеног политичког прирепка, који није био бољи, свакоме мора бити јасно. Наравно, наш народ није примио ову срамну капитулацију. Листом се дигао против ње. Свима нама још су у свјежој успомени оне бучне демонстрације у Београду и цијелој земљи. Ово је имало за последицу државни удар од 27 марта. Дошла је на власт једна колебљива влада, која је за то кратко вријеме починила низ војничких и политичких грешака.
1. — На војној управи задржала је сва петоколонашка лица. Генерали Милан Недић, Љубомир Марић, познати петоколонаши и гуликоже, командовали су са по једном армијском групом.
2. — Умјесто да одмах нареди мобилизацију, она одређује 3 април као први дан мобилизације и тако је пропустила 6 драгоцјених дана. То је једна неопростива грешка која је потјецала из колебљивости владе. И ова је влада упућивала Хитлеру мирољубива писма и увјеравала га у своју лојалност. Управо генералштаб није ни прогласило мобилизацију него фамозно активирање које није идентично са мобилизацијом. Отуда она велика лутања војних обвезника у позадини који нису знали да нађу своје јединице.
3. — Влада и генералштаб ништа не учинише да измјене ратни план и правилно групишу војску. По томе плану скоро сви наши ратни магазини били су сјеверно од Саве и Дунава и источно од Мораве. Отуда они велики транспорти ратног материјала непосредно пред сам сукоб. Умјесто да се наша војска хитно превози на фронт, превозила се слама и сијено. Издаја је цвјетала на све стране.
Хитлеру се је журило и 6 априла без објаве рата напада је Југославију. Он је изабрао главни операцијски правац: Ћустендил—Крива Паланка—Скопље—Косовска Митровица. Тиме је желио постићи слиједеће:
1. — Одвојити југословенску од грчке војске и посебно их тући. Спајањем тих војски могао се Хитлеру пружити дужи отпор за вријеме којега би могла приспјети и савезничка интервенција. Хитлер је то хтио у основи да спријечи.
2. — Подухватити југословенску војску са јужног најосетљивијег крила, не дозвољавајући јој да се повуче и брани у планинском масиву.
3. — Дегажирати тучену италијанску војску, уништењем главних грчких снага, које су биле у Албанији, не дозволити тим снагама да се повуку ка југу Грчке и тако прекратити отпор ове херојске војске. (Заиста југословенском издајом, грчка војска доведена је у врло тешку ситуацију, Грчки генералштаб мислио је да ће Југословени дати јачи отпор, па није наредио повлачење својих снага из Албаније. Кад је примијетио југословенску издају, већ је било касно. Грчка армија нападнута је с леђа са југословенске територије).
Југословенски генералштаб извршио је стратегијски развод дуж самих државних граница. Он је увидио да је закаснио са мобилизацијом и стратегијским разводом, а опет је тврдоглаво гурао војску ка граници. А та војска била је гола, без оружја и непотпуно мобилисана. Све то је ишло у рачун Хитлеру. Он је пресретао наше јединице у покрету и брзо их заробљавао. Рат је отпочео зором 6. априла, а Ниемци су већ ујутро били у Скопљу, а 9 у Косовској Митровици, 10 у Загребу. Великосрпска хегемонистичка клика криви Хрвате за пораз. То треба одбити, као најординарнију лаж. У изградњи војске, њеној опреми, изради ратних планова учествовали су само великосрпски генерали, а не Хрвати. Осим тога, Србија је прије пала него Хрватска. Да се дуже одржао фронт у Србији стање на хрватском ратишту не би се тако лоше развијало. Више је било српских издајника у Београду, него хрватских у Загребу. Павелића и његову хорду одгојили су Ниемци и Италијани, док се у Београду подизала наша издајничка клика, која и дан данас врши издају — једни из Београда, а други из избјегличког гнијезда у Лондону.
15 априла у 9,25 часова потписана је срамна капитулација о предаји југословенске војске и цјелог њеног ратног материјала њемачким фашистичким бандама. Кад је ово дошло, један командант армије узвикнуо је: „О, великом Богу хвала!” Према томе, ми не можемо говорити о неким ратним операцијама којих није ни било, него напросто о документима издаје. Док су наше јединице ишле пут границе, дотле се наша Врховна команда паковала у Београду пунећи официрске сандуке разним специјалитетима. (Требало је прелазити једну ријеку. Нисмо имали мостовног материјала, духовито је узвикнуо један подофицир: „Дајте официрске сандуке, јер је комора препуна њих”.) Напад фашистичких бомбардера 6 априла ујутро натјерао је Врховну команду да што прије побјегне из Београда. По обичају склонила се у лијепом летовалишту Бањи Ковиљачи. Из тога љетовалишта она није имала везе ни са једном армијом, нити армијском групом. Нажалост, у овом љетовалишту није успјела да се угодно смјести, јер се врло брзо опет дала у бјежање док њени остаци нису пренијети нашим бомбардерима у Енглеску.
Напад на Београд значио је и крај наше војске. Генерали нису више мислили на војску, него на то, што је било са њиховим кућама у Београду. Један командант армије мучи се пола дана да добије телефонску везу са Београдом. Најзад је добио. Очекивало се да тражи помоћ за свој пробијени фронт, међутим он је питао: „Да ли је разрушена кућа у Светосавској улици бро 22”.
Наши пукови ишли су на фронт празних пушака. Тражили муницију, али магазинер одговара, да није добио наређење за мобилизацију, па је не смије издати. Други магазинер затворио је артилеријску муницију и побјегао, а командир не смије да разбије врата, него тражи објашњење од армијског штаба. Отпочеле су граничне борбе. Сви пукови извјештавају, да им митраљези не могу дејствовати јер су им покретни дјелови премазани неким чврстим мазивом. Један командант дивизије тражи артиљеријску муницију. Шаље му се камионом, али неки петоколонаш прије времена руши мост и тако муниција не стиже на вријеме. Са свих страна, од свих јединица стижу извештаји: немамо цокула, немамо шаторских крила, немамо кајишева за пушке, немамо муниције и немамо хране, немамо товарне стоке. То је била права лудница, а не једна војска, која се дуго спремала за рат, а за чију је спрему народ давао последњи свој залогај. Навалили су њемачки тенкови, пар протуколских топова још лежи у магазину, јер нема теглеће стоке за њихову запрегу. За сва ова питања никад се нису могла добити објашњења од уваженог команданта, који се није вадио из бетонског противавионског склоништа. Али када је онај јавио да наступају њемачки тенкови и да топове не може извући на положај, командант се живо заинтересовао. И тенкови тек што су прошли Пирот, а уважени штаб побјегао је из Нишке Бање (опет је бања командно мјесто) равно у Краљево, далеко од фронта својих јединица преко 250 км. Илија Брашић, командант јужне армијске групе и познати „стратег” побјегао је из Скопља право у Андријевицу у Црној Гори, 350 км. далеко. Ово су јединствени случаји у историји ратовања. Док су тако штабови бјежали дотле су наши голоруки војници својим грудима дочекивали њемачке тенкове, скакали на њих и за гушу се хватали са Нијемцима. Тако је било херојско држање наше Топличке дивизије на фронту око Пирота. Ту су сва три пјешадијска пука, без заштите артиљерије и противтенковских оруђа, пријегажени од њемачких тенкова. Ниједан војник није хтио да отступи са положаја (и окорели фашистички зликовци дивили су се овоме јунаштву наших војника и на мјестима ових херојских борби положили вијенце). Штаб дивизије је срамно оставио своје војнике на положају, а он је камионима стигао армијски штаб у Краљеву и умјесто да се ови дезертери стријељају (тако је требало поступити и са армијским штабом), они су упућени у Сарајево. Ово је само једна од појава на свим фронтовима и код свих јединица. У Краљеву је био прави хаос. Ту је био збјег официра. У једној згради, гдје је била смјештена команда жичне мреже Шумадијске дивизије, било је преко 30 генералштабних официра. Баш ти људи чије је школовање највише коштало наш народ и који су били позвани да се боре и воде своје јединице, предњачили су у бјежању. У сусједној соби једно генералско друштво играло је „Покер” партију, а војници су им у авлији припремали печене прасиће. Један витак генералштабни потпуковник, кицошки одјевен мучио се да добије везу са Београдом. Мислили смо ради службених ствари. Међутим, по одломцима једностраног говора он се извињавао својој драгани што је није прије бомбардовања извео из Београда. Обећао јој је послати сигурна кола и поузданог шофера, а за тим је додао: Имаћемо дугу вожњу — чак до мора. (Мислио је на бјекство у Енглеску, што су му прекратили њемачки тенкисти сјеверно од Вишеграда). Дакле, док су наши рањеници лежали у локвама крви на бојном пољу, дотле су се аутима возиле официрске љубавнице.
Наставило се са бјежањем. Нијемци наступају без икаквог отпора. Ни један пут, ни један мост није био порушен. (Рушењем два моста код Београда, остао је трећи најважнији). Рушење је само демонстративног карактера. Требало је само порушити комуникације и њемачке моторизоване јединице ни за мјесец дана не би се могле пробити кроз наше кланце. Потсјетимо се само да је наш Козарски партизански одред незнатне јачине мјесеца водио жестоке успјешне борбе са 30.000 фашистичких разбојника. Велика југословенска војска капитулирала је за 9 дана, од којих су била 3 кишна и Нијемци нису могли напредовати брзим јединицама. Тако је завршено једно срамно издајничко поглавље историје наших народа. Херојска борба Народноослободилачке партизанске војске осветиће и ослободиће наш напаћени народ и издајнике казнити.
Арсо П. Јовановић
начелник Врховног штаба
НОВ и ПОЈ
(Репродуковано према: Јовановић, А. Војни слом Југославије. — Скопље : [б.и.], 1945. — Стр. 3–24. — Ћирилица.)