— Арсо Јовановић —
Вероватно из децембра 1942
4. Словенија.
Бела гарда је једна обична мизерија. Она нема никакве борбене способности, нити вредности. Да ми је имати Прву пролетерску бригаду цело питање не само Беле гарде, него и свих малих италијанских гарнизона решио бих по мери брзине кретања те бригаде. Но и овако настојаћемо да се то питање брзо реши. Надам се да ћемо Белу гарду уништити и сатерати у окупаторске гарнизоне. Она је избила на површину због слабог рада наших другова и јединица. Док су они логоровали у планинама, далеко од народа, дотле је окупатор присилно мобилисао и терао га, преко агената Драже Михаиловића и католичких клерикалаца, у Белу гарду. Стање, број и политичке трзавице у тој Белој гарди видећеш из саслушања капетана Васиљевића које ти шаљем (капетан Добривоје заробљен, па саслушан и стрељан, а саслушање није сачувано; прим. И. М.). То саслушање скоро тачно оцртава читав рад Беле гарде. Она је најбројнија око Горјанаца којима је скоро потпуно овладала. Ту је Дража намеравао створити упориште, добити енглеску помоћ и затим дејствовати према приликама. Он није тек случајно одабрао Горјанце; хтео је да Словенце одвоји од јаког партизанског покрета у Хрватској, па, вероватно, у погодном моменту да дејствује и ка Загребу. Међутим, Бела гарда је најјача политички око Љубљане. Она је ту оруђе католичке реакције. И она је опаснија око Љубљане него око Новог Места. То ћемо имати у виду. Иначе, Бела гарда нема никакве живости, нити офанзивне намере. После офанзиве Талијани су је набили у поједине јако утврђене зграде по појединим селима, где она животари и обезбеђује талијанске комуникације. Једина је незгодна страна што су те зграде јако утврђене, а Словенци немају ни једног бацача нити топа. Добијање бар једног брдског топа 65 мм (за који Врховни штаб има доста муниције) било би од велике важности. Блокада ових зграда теже се изводи, јер Талијани доста брзо реагују из гарнизона. Али са реорганизацијом наше војске и командовања ми ћемо успети да поправимо стање. Скоро цео народ је за нас и партизане прима са великим одушевљењем. На први поглед могу рећи да словеначки партизани својим радом нису заслужили толику љубав народа. Херојским налетом хрватских партизана на окупаторово упориште Сухор словеначки народ био је одушевљен до невероватности. Народ је сам приговорио како њихови партизани изврше акцију, а затим беже девет дана далеко. Ми ћемо ово у корену спречити.
Партизанске јединице: нижи командни кадар доста је храбар, али нема никакве тактичке оријентације. За ово је криво главно словеначко руководство. Непријатељ је појачавао борбене формације, а словеначке бригаде броје око 250 до 300 бораца. Они нису ништа предузели за мобилизацију маса него, напротив, пустили су да те масе мобилише окупатор. Постојали су и одреди, али су то биле потпуно територијалне јединице, сличне онима у Црној Гори и Херцеговини, без икакве борбене вредности, управо нису вршиле никакве борбене задатке. Све је ишло неком конспирисању бораца, управо потпуно опортунистичкој линији. Напомињем да је борбени материјал изврстан, али без икаквог борбеног искуства. У почетку устанка Словенци су лако, без борбе, овладали са селима. У офанзиви непријатеља и после ње, словеначки партизани се нису борили. Отуда толики утицај Беле гарде и остале недаће. Приметио сам: зашто ваши партизани не певају, јер је познато да Словенци певају. Објашњење: певали смо док смо имали слободну територију, а после нисмо смели — да нас непријатељ не открива. Смешно! Или: издали су наредбу да народноослободилачки одбори буду законспирисани. По мом мишљењу и то је опортунизам, јер водимо отворену борбу на живот и смрт. Још сада морамо настојати да из борбе изникне наша власт и да се народ челичи. Иначе, колико сам приметио код бораца постоји свесна дисциплина, док оне борбене дисциплине и војничког држања мање имају. Но, ово се да брзо постићи.
Још немам јасну представу о Освободилној фронти. Видим да ту има неке невојничке мешавине. Има и политичких грешака, по мом мишљењу. На пример: заменик политичког комесара Главног штаба има уза себе, опет као неке заменике или контролоре, једног хришћанског социјалисту и једног сокола. Они су политички представници својих странака. Откуд сада да представник и организатор наше партије може имати неку контролу грађанских странака. Могу разумети да су они примљени, рецимо, као чланови Главног штаба, али не као и политички представници у нашој и уз нашу партију. Ако имају политички споразум, онда он треба да буде ван партизанске војске, ван Главног штаба, а могао би доћи до изражаја у неком већу. Ја ћу о овоме разговарати са Бевцом. Сем тога, приметио сам да заменик политичког комесара у бригади нема ону улогу коју има у нашим јединицама. Ту улогу има секретар агитпропа! Отуда сам и приметио, на први поглед, друкчији утицај Партије него код наших јединица. Изгледа ми да је то попуштање пред грађанским странкама. Наравно, ја ћу ово само Бевцу саопштити. Мени је жао да није са мном пошао један друг који би све ово испитао, јер се плашим да ови са Освободилном фронтом не пођу далеко. Изгледа ми да хришћански социјалисти имају своју организацију у нашој партизанској војсци. У извесном моменту ово може бити опасно. Ја сам овде затекао: заменика команданта (Ј. Авшич) и политичког комесара (Б. Кидрич) главног словеначког штаба заједно са по ова два грађанска политичка представника. Приметио сам њихов врло добар однос, сагласност и споразумевање. Изгледа ми да овакву комбинацију нећу дозволити у Главном штабу. Штаб ћу формирати по нашим принципима и искуствима. А наравно, претходно ћу са Бевцом о свему разговарати и споразумети се. Интересантно је да Бевц није задржао никакву функцију у Главном штабу. Он је то све препустио другима, а сам се закопао у љубљански „бункер”, како ови другови називају њихова склоништа у Љубљани. За сада ти не могу рећи о политичком раду у војсци. Предложићу да се то ради као код наших јединица. Приметио сам да нема онаквих песама о Црвеној армији, Стаљину, нашем Врховном команданту, како је то код наших јединица. Истина, они у последње време нису смели певати! (А зими нису могли ратовати због високог снега; прим. И. М.). Рекох ти, што се тиче партијских ствари, ја ћу само дати Бевцу сугестију. Можда је мени било мало необично када нисам код овдашњих политичких радника приметио ону сигурност, одлучност као што је то тамо код нас. Он је некако тактизирао са свим грађанима, а хришћански социјалист чак је писао летак после нашег успеха код Сухора. Питао сам за проценат односа снага. Политички комесар (Б. Кидрич) рекао ми је: 70 комунисти, 25 хришћански социјалисти и 5 соколи. Ја ћу видети да ли се наши политички радници устежу при иступању пред војском због Освободилне фронте. Иначе наша литература је у војсци добро заступљена. Шаљем ти на увид. Ту су и хришћани издали једну књигу о Белој гарди.
Мере које сам предузео: Бригада „Иван Цанкар”, која је дејствовала или боље рећи склањала се на Горјанцима или на Кочевском рогу, бројила је 260 бораца. Одмах сам извукао територијалне снаге и ову бригаду повећао на 500-600 бораца, формираних у три батаљона. Због важности сектора, ту сам оставио, по општем споразуму и мом личном уверењу, друга Шарановића за начелника штаба и још два команданта батаљона. Бригади сам дао директиву за уништење Беле гарде и дејство на железничку пругу и мање талијанске постаје. У овоме раду ову бригаду потпомоћи ће и 13. хрватска бригада, која је својим присуством и успесима оживела овај сектор. Наредио сам добровољну мобилизацију свих снага. Ово греба претходно политички припремити. Интересантно је да словеначке јединице нису прибегавале оваквим манифестацијама. Ако би се сакупио велики број људства које ми не бисмо могли наоружати — упутићемо вама. Камо среће да је Бевц „упутио нама коју бригаду”, кад су они имали на десетине хиљада партизана. Нисам могао закључити колико сада Словенци имају партизана (око 2.500?), али ће се свакако тај број брзо повећати.
Ја сам на Горјанско-белокрајинском подручју установио једну команду са низом пунктова, оставивши снаге од око 200 партизана за разне диверзантске акције. Пошто та територија није ослобођена, ово подручје има, поред прописаних задатака за подручје, и извођење акција у вези са бригадом која се налази на том сектору. Паредио сам оснивање везе преко Купе, у пределу Сињег врха, са Хрватском и са вама. На тај начин бићемо у могућности да брзо примамо све оно чиме нас намеравате помоћи; макар један топ 65 мм са неколико граната итд.
Најзад, опростићеш ми што сам овако неуредно писао. Журим се на пут. Сада идем преко Крке, источно од Новог Места, па преко Кума и јужно од Литије ка Љубљани. На том правцу наћи ћу још две бригаде. И код тих бригада наредићу организацијске мере. Те мере су основне и оне морају наићи на разумевање осталих другова из Словеније. После тога обићи ћу све остале јединице и крајеве у Словенији. Нема нигде слободне територије, али се партизански утицај увелико осећа.
Извештај о акцији: хрватска 13. бригада и словеначка бригада „Иван Цанкар” освојиле су талијанско и белогардејско упориште Сухор при Метлики. Управо сам напад извела је 13. хрватска бригада, а бригада „Цанкар” вршила је обезбеђење. Резултат: уништен цео непријатељски гарнизон од 176 војника. Ту је било 40 Талијана и 136 белогардејаца. Заплењено: 6 пушкомитраљеза, 99 пушака и већа количина животних намирница и разне спреме. Шест тешких митраљеза склоњени су у касарни. Заробљени белогардејци, који су од Талијана присилно мобилисани — примљени су у бригаду — на броју 51. Убили смо капетана Добривоја Васиљевића, команданта батаљона, чије саслушање прилажем.
После овога Талијани су из Метлике направили испад ка селу Радковићу. Наши су их дочекали у заседи и убили преко 50 непријатељских војника, заробили 9, запленили 2 тешка митраљеза и 2 пушкомитраљеза. Непријатељ, потпуно разбијен, деловима је умакао у Метлику.
Ноћу 29/30. обе бригаде су извршиле напад на пругу Метлика-Чрномељ-Урена Вас. Чули смо велику борбу. Резултат не знамо, јер смо пошли на пут. Све ове акције — њихов резултат објављено је народу.
После ове три акције бригаде ће се мало одморити и попунити, а затим отпочети са новим акцијама у духу издатих директива.
Примите другарске поздраве са „Смрт фашизму — Слобода народу!” Поздрав Арсо.
(Репродуковано према: Матовић, И. Војсковођа с ореолом мученика : повест о генералу Арсу Р. Јовановићу начелнику Врховног штаба НОВЈ и његовој трагичној судбини. — Београд : НИЦ Војска, 2001. — Стр. 301–306. — Ћирилица.)