— Арсо Јовановић —
Операције Народноослободилачке војске по свом обиму, великом значају и тешкоћи војно-политичких прилика у којима су извођене, предмет су дубоке студије историчара ратне вештине. Овдје ће бити дата само једна скица, општи преглед и то оних операција које су имале крупног утицаја на развој народноослободилачке борбе. Поред тога, овдје се неће улазити у оцјену извјесних политичких догађаја, као прво засједање АВНОЈ-а у Бихаћу, друго засједање у Јајцу итд., који су посљедица успјешног завршетка појединих наших ратних периода и који су са операцијама уско повезани.
Кад се говори о операцијама, онда треба говорити о војсци која изводи те операције. Војску ствара политика једне земље за обезбјеђење животних интереса народа. У то смо се увјерили на властитом искуству. Бивши реакционарни југославенски властодршци, који су водили издајничку политику, бацили су своје народе у најсрамније и најстрашније ропство које не памти наша историја. Њихова војска, разједана унутрашњом реакцијом, без ратне доктрине и погледа на савремени рат, доживјела је слом и потпуно расуло.
Међутим, када су ослободилачке и патриотске снаге наших народа на челу са Комунистичком партијом почеле да воде рат, да дижу устанке, створиле су армију, која се четири године борила противу окупатора, укључивши се тако у општи антифашистички блок демократских народа. У тој борби изашле су на површину све оне моралне вредности наших народа које су вјековима биле гушене. Народ је познао своју снагу, отвориле су му се политичке перспективе, осјетио је слободу и био спреман да се за њу бори кроз сва искушења овог рата. И многобројне офанзиве надмоћнијих непријатељских снага, потпомогнуте свим издајницима наше земље, нису могле поколебати ни разбити редове наших јединица. Из окршаја у окршај војска се калила и непрекидно расла, док се најзад није претворила у једну велику армију, која је чврста залога слободе и независности наше домовине и чувар тековина ове величанствене борбе за коју су наши народи пролили много крви.
Велики ослободилачки рат спасио је наше народе од нацистичког уништења. Та је борба збацила срамоту издаје, коју су нам наметнули издајници и отклонила опасност да усташе и четници држе народу крвави нож под грлом. Посматрано уско из 1941 године, човјеку је могло да изгледа да ће се наши народи у међусобном трвењу уништити. Међутим, кроз нашу дугу и тешку борбу, остварено је братство наших народа, највећа тековина ове борбе. Смјелом и јуначком борбом ми смо стекли такав међународни углед, какав никад нијесмо имали у својој историји. Та борба дала нам је право не само да сами одлучујемо о уређењу наших унутрашњих односа, него и да заједно са нашим великим савезницима учествујемо у будућем уређењу Европе.
Наша борба и постојање наше војске у „европској тврђави“ јесте значајан стратегиски фактор антихитлеровске коалиције. Југославија није постала база, него гробље за многобројне фашистичке дивизије. Наша борба открила је пукотине и слабости фашистичке Њемачке и обиљежила пут којим треба да иду сви слободољубиви народи поробљене Европе. То је учинило да наша борба добије велики међународни значај.
У току ослободилачког рата непријатељи наше борбе говорили су о некој „Дражиној војсци“. Дражина војска никад није била војска. Њу су сачињавале оштро диференциране снаге, срачунате на националном шовинизму, на подели власти, шпекулацијама, изазивању међусобних борби и грађанског рата. То су биле групе слабо организоване и изнутра нејединствене и оне су се под јаким ударима, будући без чвршће политичке основе, морале распасти.
Погледајмо Народноослободилачку војску. Она је испунила херојском борбом најтежи период у историји наших народа — период фашистичке окупације. Борци наше војске пронијели су кроз тешке и крваве борбе заставу слободе, братства и јединства широм наше земље. Братство и јединство прво се исковало у нашој војсци. То је дало суштину ослободилачкој борби. Сви наши народи почели су борбу за своју слободу и стварали су своје борбене националне формације, које су се слиле у јединствену народноослободилачку армију, у којој се испољила, не само братска солидарност и борбено јединство наших народа, него су васкрсле и њихове велике борбене традиције, јунаштво, самопожртвовање и љубав према слободи и независности.
Друг Тито је увијек имао пред очима ослобођење наше земље и обезбјеђење народних демократских права. Он је непоколебљиво стајао на линији бескомпромисне оружане борбе против завојевача. Тврдо је био убјеђен да ће наша борба, у општем склопу развоја ратних догађаја и уз помоћ савезника, довести до побједе и ослобођења наше земље. Није се преварио. Ми смо постигли крупне, одлучујуће успјехе.
Основ сваког војног предузећа јесте чврста организација. Војска не трпи импровизацију. Нарочито не у тако тешким условима живота и рада као што је била наша ослободилачка борба. Требало је много система и смисла да се организује отпор народа притиснутог фашистичком чизмом. Ово је било утолико теже, што је окупатор мање-више насљедио и упрегнуо у кола цео државни апарат бивше Југославије.
Бивше политичке партије потпуно су се распале. Њихови вођи делом су побјегли у иностранство, одакле су наставили да раде против народа, делом прешли у службу окупатора, а делом пасивно посматрали догађаје из запећка. Комунистичка партија је, међутим, уложила све напоре да у један јединствени фронт окупи све родољубиве елементе за борбу против окупатора. Наш народ се није мирио са издајом и није признавао капитулацију како су то жељели дотадашњи властодршци. Народне масе одазвале су се позиву Партије и одлучно ступиле у борбу. Окупљање демократских снага у ослободилачки фронт било је утолико веће, уколико су разни народни непријатељи све отвореније ступали на страну окупатора за борбу против властитог народа. Тако су се све већим разбојем борбе демократске снаге створиле чврсту војну организацију на челу са Врховним штабом Народноослободилачке војске. Врховни штаб је био не само војничко него, за дуже вријеме, и политичко руководство народноослободилачке борбе.
Комунистичка партија, и поред звјерских прогона и губитака, имала је у цијелој земљи повезан илегални партијски апарат, политички правилно оријентисан, прекалио у борбама још за вријеме старе Југославије. Према томе, и одлука о оружаној борби наших народа могла се брзо пренијети на цијелу земљу и правилно спроводити широка линија опште народноослободилачке борбе. Партија је имала организован Војни комитет (још од 1940 године) на чијем је челу био друг Тито. И непуна три мјесеца после априлске катастрофе, почетком јула 1941 године, организовани војни штабови отпочели су борбе широм цијеле наше земље.
За устанак је био наступио повољан војно-политички моменат, јер су основне фашистичке снаге биле ангажоване на совјетском фронту, тако да су окупиране области биле остављене са врло малим снагама. Сем тога, ступањем СССР-а у борбу и антихитлеровска коалиција добила је своју пуну форму.
Треба имати у виду и ту чињеницу да од Петра Великог на овамо никад није пукла руска пушка, а да ми нијесмо скочили на устанак. Што плодове тих великих борби никад нијесмо до краја искористили, узроке треба тражити у ондашњем царском поретку и себичности и назадњаштву наших монархија. Чињенице су данас другачије. Самим тим што се на челу антихитлеровске коалиције нашао Совјетски Савез — земља братства, јединства и демократских слобода, пружала се перспектива малим народима да ће кроз ту борбу извојевати своју слободу и независност. Тако смо и овога пута, послије 23 године старе Југославије када се руско име није смјело ни споменути, стали уз велику словенску мајку Русију, вјерујући у њену снагу и побједу.
Совјетски Савез је био први који нам је пружио руку послије 27 марта склапањем пакта о пријатељству. Није потребно наглашавати зашто тај пакт није могао тренутно доћи до изражаја, али је он нама пружио велику моралну потпору и показао интересовање словенске браће за нас.
Да би отежали формирање јединственог фронта за борбу против окупатора, издајници су клеветали Комунистичку партију да је ступила у борбу тек са нападом Њемачке на СССР. Они су хтјели да сакрију сљедеће чињенице: огромне напоре које је уложила Партија на формирању јединственог фронта за одбрану угрожене независности земље, затим организацију огромних демонстрација у цијелој земљи против ненародних режима и издаје, вођство у народном покрету од 27 марта против издајничке клике Мачек—Цветковић. Делом Партије може се сматрати сјајан отпор 41 пука под Скадром против талијанских фашиста, затим отпор школе резервних официра у Марибору њемачким фашистима. Приликом издаје многи војници и позив Партије нијесу предали оружје непријатељу, него га склонили, да би га касније употријебили против фашизма. Сви чланови Партије, без обзира на то да ли су подлијегали војничкој обавези, имали су наређење да се јаве војним јединицама, но ове су их одбијале. И у оном краткотрајном рату издаје многи чланови Партије положили су животе у првим редовима на бојном пољу. Они су свим силама настојали да спрече паникерство и деморализацију, но издаја је била толико дубока, да се није могло много учинити. Али отпочети општи оружани устанак у Југославији, док још основне њемачке снаге нијесу биле ангажоване према Совјетском Савезу, значило би свјесно поћи у пропаст, ризиковати уништење народног устанка и са тиме ослободилачку борбу. Јасно је да би таквим поступком највише користили непријатељу, а не општој борби против фашизма.
Устанак се развијао негде постепеним, а негде наглим успоном.
Већ августа мјесеца 1941 године устанак у Србији не само да се учврстио, него је постигао велике резултате. Фабрика оружја у Ужицу пала је у наше руке. Били су ослобођени велики предјели у Западној Србији, Шумадији, Источној Србији. Црна Гора била је скоро сва ослобођена. Устанак је постепено напредовао у Босни и Херцеговини и брдовитим предјелима Лике, Баније, Кордуна, Северној Далмацији. У Словенији и Македонији устанак је био тек у зачетку.
Као што видимо, борбе су се брзо развијале и узеле широке размјере, нарочито у источним предјелима наше земље, Србији, Црној Гори, Источној Босни. Тиме смо угрозили сва она стратегиска и политичко-економска преимућства која су Нијемци својим разбојништвом били стекли на Балкану. Другим ријечима, њемачки поредак и завојевање на Балкану били су доведени у питање.
То је за Нијемце било врло опасно, јер је Балкан обезбјеђивао бок њихових снага на совјетско-њемачком фронту и штитио јужне прилазе њемачком Рајху. Међутим, ми знамо да су Нијемци сматрали заузеће Балкана као предуслов за своје завојевачке подухвате, како према СССР-у, тако и према Блиском Истоку. Туда је водио пут њихове свјетске доминације. Тиме треба тумачити и велики број крупних окупаторских офанзива против наше Народноослободилачке војске, која је опасно угрожавала тај „животни простор“ нацистичке Њемачке.
Већ љетом 1941 године било је јасно да је њемачки „муњевити рат“ на Истоку пропао и да је попримио карактер дуготрајности. Међутим, на њиховом јужном, осјетљивом крилу — у Југославији, отпочео је врло опасан рат, рат у позадини. Они су хтјели да угуше нашу борбу и већ крајем октобра 1941 године предузели офанзиву против наших јединица у Србији. За ову офанзиву они су довели четири дивизије и део Павелићевих усташко-домобранских снага. Полазне базе за завршни део офанзиве биле су вароши: Шабац, Ваљево, Крагујевац и Краљево, са концентричним кретањем према Ужицу, најважнијем војно-политичком центру, гдје је било руководство ослободилачке борбе и фабрике оружја, и топографски најјачем сектору западне Србије, који су држале наше снаге.
Овдје треба истаћи издајничку улогу Драже Михаиловића. Са њим се није могао постигнути никакав споразум. Његова основна политика била је:
а) Под Нијемцима очувати стари државни апарат, који би послије њемачког слома приграбио власт у руке, у чему се био споразумио са Недићем. Отуда и пасиван став према окупатору, дозвољавајући му коришћење свих извора земље;
б) Спријечити мобилизацију народних маса у партизанске редове, примјењујући сва средства: терор, борбу и колаборацију са окупаторима;
в) Водити братоубилачки рат за истребљење муслимана, Хрвата, Македонаца итд.
Ми смо водили бескомпромисну оштру борбу против окупатора и наши су се редови нагло повећавали. Дражине „јединице“, које су се скривале по шумама под паролом да још није вријеме, не само да су остале на почетним бројним стањима, него су се стално осипале. Нашом борбом Дража је био принуђен:
— или да и сам ступи у борбу против окупатора, што су урадили неки његови одреди, који су већином прешли на нашу страну,
— или да се прикључи окупатору у борби противу нас.
Он је изабрао ово друго ријешење. Али наше снаге у Србији износиле су тада 15.000 партизана, док је Дража имао до 5.000 људи, међу њима велики број силом мобилисаних. Непријатељ је био претрпео велике губитке и сатеран у веће гарнизоне. Дакле и четници и окупатор били су слаби, па се Дража још није усуђивао да нас нападне, ма да су његове банде убијале наше курире, мање групице, као и појединце који су излазили из Београда. Но, то време до општег напада на нас није пропустио. Он је ухватио везу са Љотићем и Недићем, а у Ваљеву потписао споразум са Нијемцима.
Да би нас ослабили прије почетка генералне офанзиве, Нијемци су натерали Дражу да нас нападне у Ужицу. Због овога ми смо морали део снага повлачити за одбрану, што је ослабило наше фронтове према Нијемцима. На Карану код Ужица ми смо Дражу разбили и у гоњењу опколили га на Равној Гори. Понудио је споразум, што смо ми прихватили у интересу народа и вођења борбе против окупатора. Овај споразум није никада дошао до изражаја. Уследила је њемачка офанзива у којој су се четници, заједно са Нијемцима, крваво борили против нас. Послије тешких двомјесечних борби гро наших снага напустио је Србију и пребацио се у Санџак, одакле је наставио борбу по цијелој Југославији. У Србији су остале мање партизанске снаге у Мачви, на сектору Космаја, у Источној Србији, у Топлици, Јабланици и Власини. Многе од ових група дуже времена живеле су илегално. Али, и поред свих прогона и терора окупатора и издајника, устаничка пушка у Србији никад није престала да пуца. Многобројне офанзиве на Црну Траву, Топлицу и Јабланицу, у Источној Србији, на Космају, нијесу могле уништити ослободилачке снаге Србије. Са повољним развојем војно-политичких прилика Народноослободилачка војска Србије поново се развила и одиграла крупну улогу у ослобођењу Србије.
Дража Михаиловић, заједно са Недићем и Љотићем, подијелио је власт у Србији. Дража је као „горски цар“, како су га називали у иностранству, добио од Нијемаца већином планинске срезове и села, гдје је организовао своју власт повезано са Недићем, под контролом окупатора. На ту власт су многи реакционари, како у земљи тако и у иностранству, полагали велике наде.
Пређимо на Црну Гору. Тамо је избио масовни устанак 13 јула 1941 године. На устанак се дигло све што је могло пушку носити — старо и младо. Ту се јасно манифестовала, поред осталих чињеница, и она велика љубав Црногораца према руском народу. Те народне масе као бујица навалиле су на талијанске фашисте и до краја јула била је ослобођена цијела Црна Гора, сем градова Цетиња, Подгорице и Никшића.
Ослобођењем Црне Горе, била је пресјечена италијанска окупациона зона дуж јадранске обале на дубини до 200 километара. Тако је била направљена велика пукотина, која је пресјецала непријатељски комуникациони систем важним морским прибрежјем. Направљена бреша била је утолико опаснија по непријатеља, што се налазила на моћном планинском терену, погодном за партизанско ратовање и његово проширење.
Због свега овога, Талијани су брзо и оштро реагирали да би угушили народни устанак у Црној Гори и спријечили ширење пожара. Одсуство отпора на осталим секторима Балкана које су држали под својом окупацијом, дало је могућност Талијанима да против Црне Горе упуте знатне снаге — читав један корпус од четири дивизије, потпомогнуте знатном авијацијом. Како су комуникације које воде из области Неретве на исток према Црној Гори биле пресјечене, то су Талијани довели трупе из Грчке и Албаније. Мањи дио снага упутили су из области Метохије, преко Пећи и Плавске Котлине долином Лима, са задатком да спријече ширење и повезивање устанка преко Санџака са Србијом. Гро снага упутили су правцем Скадар—Подгорица за уништење партизанских снага у долини Зете и Црногорском Приморју.
Послије жестоких борби од мјесец и по дана, непријатељ је успио да до краја августа 1941 године овлада гарнизонима у Црној Гори и наше снаге потисне даље од комуникација. Послије пробоја фронта устанак је малаксавао. Дио народних маса је отпао, реакционарни елементи почели су да се повезују са окупатором и активно учествују против ослободилачког покрета. Други дио народних маса почео се чвршће збијати у војне редове. Тако је настао један предах од мјесец дана, кроз цио септембар, што је војно руководство искористило за реорганизацију војних јединица.
Док је устанак у Црној Гори јењавао, устанак у Србији био се не само учврстио, него и разгорио и постигао знатне резултате, нарочито у Западној Србији. Ова чињеница, као и предузете организационе мјере, дале су потстрека за брже оживљавање и поновно снажно уздизање устанка у Црној Гори. На важном српско-црногорском подручју наше снаге биле су у знаку нарастања.
Борбе у Црној Гори, септембра и октобра мјесеца, добијају живљи карактер. Поновно су пресјечене комуникације, ослобођене су варошице Шавник, Жабљак, Горањско, Белимље, Грахово, Чево, Мојковац. Непријатељ је сатјеран у веће гарнизоне, које је фортификацијски снажно утврдио. Ми нијесмо имали тешких оруђа да га дохватимо. Борбе су добиле устаљен карактер и наше крупне снаге остале су неискоришћене. Требало је, дакле, те снаге ослободити, дати им маневарски карактер и шире војничке и политичке перспективе. Тако црногорски ударни батаљони, под легендарним јунаком Савом Ковачевићем, упадају дубоко у Херцеговину, до Невесиња, и воде жестоке борбе за заштиту српског живља од усташких покоља. Ово је имало јаког утицаја на дизање Херцеговаца на устанак.
Друге, знатне црногорске снаге помјерају се крајем новембра 1941 године на сјевер у циљу спајања са српским и босанским снагама и стварања погодног упоришта за развијање офанзивних операција. Настала је битка за Санџак. Напад на Пљевље није успио, али су црногорске јединице у току децембра заузеле Чајниче, Фочу, Горажде, Рудо и низ других непријатељских упоришта и, послије свега тога, на Лиму се спојиле са српским партизанским одредима, који су послије прве непријатељске офанзиве у Србији потиснуте на овај сектор.
* * *
Одбацивање партизанских снага из Србије одразило се неповољно на читаво оперативно подручје источно од ријека Босне и Неретве (Источна Босна, Санџак, Црна Гора и Херцеговина). То подручје чинило је цјелину са српским, јер су се снаге оба подручја наслањале на планинске масиве слива Дрине, од њених изворних кракова у Црној Гори, па до ушћа у Саву. Из Србије је добијано оружје, муниција и материјална помоћ.
Послије повлачења наших снага из Србије, четничка издаја, терор и покољ муслиманског и уопште патриотског живља изазвало је несигурност и пометњу не само код народа него и код неких партизанских јединица, тим прије што многи нијесу схватили ту подлу издају. Под утицајем четничке издаје и њихове разорне пропаганде, настало је у низу партизанских одреда у Источној Босни и Санџаку превирање и напуштање партизанских редова од група колебљивих елемената.
Црногорске снаге у нападу на Пљевља нијесу заузеле ову варош и имале су губитака. Ово, у вези са догађајима у Србији, нарочито је искоришћавала реакција у Црној Гори за своју издајничку пропаганду и планове.
Незапамћена хладноћа, попаљена села, масе избјеглица које су се склањале од покоља, оскудица у муницији, храни, одјећи и обући — све је то погоршавало наш положај.
Дакле, окупатор и домаћи издајници били су предузели све мјере да угуше устанак на његовом жаришту. Партизански одреди, као почетне, гломазне и инертне организационе формације народног устанка нијесу могли издржати савремени ратни темпо и, под све већим тешкоћама и притиском непријатеља, осипали су се. Наше снаге биле су у опадању. Народни устанак и његове организационе војно-политичке форме још нијесу биле учвршћене и пријетила му је опасност. И само борац високе политичке свијести, велике моралне чврстине, непоколебиве верности своме народу — могао се одлучно супротставити тим тешкоћама и савладати их. Била је потребна нова војна организација, нова не само по војничкој форми него и по унутрашњем садржају. Такве борце и такве јединице ми смо нашли у пролетерским бригадама.
Усљед тако тешке ситуације друг Тито је од српских и црногорских партизанских одреда формирао 22 децембра 1941 године Прву пролетерску бригаду у Рудом. Од српских партизанских одреда прикупљених у Новој Вароши, формирана је, нешто доцније, Друга пролетерска бригада.
Тек формирана Прва пролетерска бригада разбила је окупаторско-четничке снаге које су концентрично наступале на Рудо. Али област Лима била је тијесна и под непосредним дохватом њемачке офанзивне групе из Србије. Дужи боравак овдје није био користан. Требало је успоставити стабилност онако пољуљане ситуације и створити погодно упориште, не само за предах, прибирање и учвршћивање наших снага, него и за поновно преузимање иницијативе.
Босански рударски крај и област Горње Неретве у вези са Црном Гором пружали су боље војно-политичке перспективе. Јак планински терен, шуме, кањони, ријеке потпомогли су упорнију одбрану. Централни положаји ове области дозвољавао је брзо повезивање са другим крајевима наше земље. Рударски базен обећавао је мобилизацију нових снага, а његовим разарањем непријатељ би се лишио важних индустријских извора. Зато је Прва пролетерска бригада крајем децембра продрла на сектор Јахорина—Романија—Вареш. Друга бригада остављена је ради очувања упоришта на сектору Нове Вароши. Поред тога имала је и задатак одржавања везе са преосталим снагама у Србији и повезивање са нашим снагама у Санџаку.
Енергичним наступањем Прва пролетерска бригада измијенила је ситуацију на источнобосанском сектору. Партизанским снагама пружена је снажна подршка. Бригада се активирала на свима главним правцима, окупила партизанске одреде око себе и спријечила њихово даље опадање. Јединице бригаде примиле су такође положаје напуштене од четника. Спријечено је четничко клање. Многе четничке јединице, које су биле у расулу због четничке издаје, прихваћене су и формиране у добровољачке одреде за отпор окупатору.
Послије преношења операција и давања замаха борби на овом сектору, непријатељ предузима другу офанзиву са два крака: једним из долине ријеке Босне ка истоку и југо-истоку, а другим из долине Дрине и Лима ка западу. Радило се, дакле, о обухвату наших снага.
Развиле су се борбе око Сарајева, на Јахорини и Романији, у долини Криваје код Олова, око Власенице и Рогатице, с једне стране, и око Нове Вароши, Пријепоља и Пљеваља, с друге стране. Послије упорног залагања и огорчених борби јануара и фебруара 1942 године, ова офанзива, поведена на брзу руку, под претпоставком да ће нас лако уништити, сузбијена је.
Из ових борби је и чувени продор Прве пролетерске бригаде од Вареша преко Рајловца, Игмана и Бјелашнице у Трново. То је један од најславнијих подвига ове јединице. Марш је трајао непрекидно 18 часова по тешкој зими. Планина Игман остаће као горостасни споменик борбе и прегалаштва наших пролетера. Пењући се уз залеђене врлети друг друга није остављао. Ту је промрзло 160 пролетера. Они који су остали живи поносно се називају „Игманци“.
Из ове офанзиве је и пробијање Друге пролетерске бригаде под непрекидним борбама од Нове Вароши до Чајнича, преко Златар Планине и ријеке Лима, коју су борци јануара мјесеца прегазили и пренијели све рањенике.
Тако су наше снаге крајем 1941 и почетком 1942 године, послије двије непријатељске офанзиве, успјеле да се консолидују и да загосподаре важним земљишним упориштем у области тромеђе Црне Горе, Херцеговине и Босне. У овој области ми смо успјели да разбијемо окупаторски одбрамбени систем и непријатеља сабијемо у градове.
Ослобођена територија била је доста велика и омогућавала је слободу маневрисања. Појава чврстих пролетерских формација, њихове побједе и прегалаштва у овим најтежим данима створили су сигурност и дали нови полет борби. Покрет пролетерске јединице успјеле су да повежу и подупру партизанске снаге Црне Горе, Херцеговине и Источне Босне, што је дало нови замах устанку, нарочито у Херцеговини, где је он био у повоју.
До краја прољећа 1942 године на овом подручју од снага из Србије, Црне Горе, Источне Босне, Херцеговине и Санџака формиране су четири пролетерске (1, 2, 4 и 5) и три ударне бригаде (3, 6 и 10). Ове бригаде биле су круна, основна тековина народног устанка источног дијела наше земље. И поред свих предузетих окупаторско-четничко-усташких удара, устанак није угушен. Он је дао чврсте војне формације за даље продужење борбе.
У овим тешким операцијама на почетку ратовања показале су се велике моралне вредности нашег борца. Политичка свијест и осећај снаге повели су га у борбу против фашизма далеко од његове куће. На овој чињеници наше војно и политичко руководство заснивало је своје одлуке и доносило даље планове. С друге стране, правилно рјешавање свих проблема који се појављују у рату улило је борцима повјерење у руководство и они су га непоколебљиво следили. На овој територији, спајањем српских, црногорских, херцеговачких и источнобосанских партизанских снага, остварено је у акцији борбено јединство. Ту се састало оно што је очеличено прошло кроз тешка искушења, оно што је било најсвјесније и најборбеније код српског народа, спремно да и даље носи тешко ратно бреме широм цијеле наше земље, за слободу свих наших народа.
Дакле, прије почетка велике Треће непријатељске офанзиве, која је с прољећа 1942 године поведена против главних партизанских упоришта у Југославији (Црна Гора—Херцеговина—Источна Босна; Босанска Крајина—Лика; Словенија), енергичним залагањем наших снага, добили смо довољно времена да на сектору тромеђе реорганизујемо све наше снаге по систему бригада. Дотадања пракса великих партизанских одреда, који су били везани за своја места и области, напуштена је начелно. Све дотадање наше оперативно искуство примјенили смо на ове бригаде и оне су одговарале новим условима борбе: лако и брзо кретање, пренашање операција на удаљене предјеле, сигурније маневровање пред надмоћнијим непријатељем, који је предузимао све кораке да нас уништи. Ове бригаде су стварни зачетак, основно језгро наше Армије, које је било здраво, чврсто и прекаљено у борби.
* * *
Успостављање војно-политичке ситуације на подручју тромеђе одразило се, не само у реорганизацији наших снага, него и у постављању војничких планова и начина схватања даљег партизанског ратовања.
Створивши ударну групу бригада, друг Тито је са њом хтио да подржи и заталаса устанке у западним крајевима наше земље. У области тромеђе није било више корисно остати са главним снагама. Талијани су до максимума искористили четнике, тако да је борба могла изгубити свој основни смисао — борбе против окупатора. Држање такве ударне групе на тешком планинском терену оскудном у храни, било је бесперспективно и значило би губљење њене ударне моћи. Хрватске масе, које су већим дијелом још стајале по страни борбе, требало је покренути и увести у народноослободилачки покрет. И, изабравши погодан моменат у јеку Треће непријатељске офанзиве на тромеђу, друг Тито је предузео ону побједоносну офанзиву ударних бригада ка западу. „Ми одавде крећемо,“ рекао је друг Тито, „у новом правцу. Ми ћемо пронијети заставу народноослободилачке борбе заставу оружаног братства и јединства нашег народа кроз нове крајеве Југославије. Ми ћемо бити сијачи братства међу народима. Ви ћете својим држањем и убјеђивањем показати да сте војска новог кова.“
Покрет је отпочео са Сутјеске крајем јуна 1942 године и развијао се у два правца: 1 и 3 бригада правцем Лелија—Калиновик—Коњиц—Прозор—Ливно, а 2 и 4 бригада правцем Фоча—Трново—Игман—Рештелица—Крешево—Фојница—Бугојно—Гламоч. За обезбјеђење покрета на сектору тромеђе остављене су 5 црногорска и 10 херцеговачка бригада, док је 6 босанска бригада, ради очувања источнобосанске базе, још раније упућена са сектора Романије ка Мојковцу.
Пре покрета ударне групе, ми смо мјесец априла ликвидирали јако усташко упориште Борач у долини горње Неретве. То зликовачко гнијездо, закопано у дубоком кањону, учинило је много зла нашем живљу у Херцеговини. Ликвидирањем тога упоришта, које се налазило на левом боку нашег правца, обезбјеђен је наш покрет преко планинског масива Лелије. Тај се покрет завршио ослобођењем знатне територије у западном дијелу наше земље, где су се ударне бригаде спојиле са крајишким и хрватским партизанским снагама. Овај покрет по својим резултатима може се сматрати једним од најзначајнијих потеза у историји нашег рата.
Наше партизанске снаге у западним крајевима (Босанска Крајина—Козара, Словенија) биле су трећом непријатељском офанзивом доведене у тежак положај; четничко-усташке банде биле су узеле великог маха. Побједоносни марш ударних бригада, разарање јадранске пруге Сарајево—Мостар, прве диверзије тако крупних размера у нашем ратовању, освајање градова: Коњица, Прозора, Крешева, Горњег Вакуфа, Мркоњић Града, Дувна, Ливна, снажно је одјекнуло и дало новог елана нашим снагама у западним крајевима. А долазак и борбе ових бригада на Врбасу, Сани, Уни и Динари заталасале су народне масе.
Развијањем операција на територији Босне и Хрватске, ми смо разбили Павелићев квислиншки апарат и уништили гро његових крволочних усташа. Павелић и његов доглавник Мачек политички су потпуно разоткривени. Хрватске масе на лицу мјеста увјериле су се у оправданост ослободилачке борбе. Далмација је планула народним устанком. Устанак се пренио и на оне хрватске крајеве, гдје је до тада само тињао (Жумберак, Славонија, Загорје). Ово има одјека и на Словенију.
Војска је нагло порасла. Од бригада прешло се на виши степен војне организације и формиране су дивизије и корпуси. То је друга важна развојна етапа наше војске. Ми смо добили јаке ударне групе, способне за крупне акције и рјешавање оперативних проблема на цијелом југословенском ратишту.
Ослобођењем велике територије почиње да се ствара држава и народна власт која је крунисана образовањем АВНОЈ-а у Бихаћу. Дакле, устанак наших народа не само што је изградио и учврстио оружану снагу, него је поставио и чврсте темеље народне власти, што је било од великог значаја не само за наш унутрашњи него и међународни положај.
Први пут у историји, на истом бојишту, заједно су се нашли борци свих наших народа. То је имало за посљедицу овако крупне успјехе, који су се могли постићи само заједничким напорима, заједнички проливеном крвљу, из које је израсло братство и јединство наших народа — највећа тековина наше борбе.
Овим покретом поставили смо се у централни положај наше земље, повезали све наше снаге и загосподарили теренски врло јаким масивом динарског гребена, гдје непријатељ није могао да искористи модерну технику. Ослоњени на ово моћно централно било, ми смо, као са отскочне даске, полазили у савски басен, с једне стране, и јадранској обали, с друге стране. Од овог времена динарски гребен постаје стратегиском полугом, која је везивала снаге Словеније с нашим снагама у источним предјелима: Црној Гори и Србији.
* * *
У току 1942 године тежиште наших операција пренијето је из источних у западне предјеле. Тиме су и окупаторске базе у западном дијелу биле озбиљно угрожене. Другим ријечима, онако како се савезнички крак офанзивних операција у Африци померао према западу и италијанском копну, тако се и тежиште наших операција померило к јадранској обали. Тиме је остварена, и ако на великом растојању, јединствена координација дејстава.
Цио њемачки комуникацијски систем који је са истока и сјевера водио ка јадранској обали и Италији био је прекинут. Наше јединице биле су у залеђу јадранских лука, одакле се румунска нафта требала транспортовати у Африку и Италију.
У таквој ситуацији Нијемци су хтјели да се ријеше на Балкану свога противника, и они јануара 1943 године отпочињу крупну, четврту офанзиву против нас. У овој офанзиви учествовало је 6 њемачких и 7 талијанских дивизија, све усташке јединице и 18.000 четника Драже Михаиловића покупљених из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Основни непријатељски план био је: извршити опкољавање слободне територије у луку Динара—Неретва—Сарајево—Бања Лука—Сисак—Карловац—Госпић—Книн и концентричним кретањем сабити наше снаге на простору Босанске Крајине и уништити их.
Било је врло опасно и рискантно са нашим снагама примити фронталне битке са надмоћнијим непријатељем, до зуба наоружаним. То тим прије што је било зимско вријеме и опстанак у шумским предјелима био би немогућ за дуже вријеме. Наше јединице нијесу биле добро опремљене за зимско ратовање. Залихе у храни нијесу биле довољне. Водећи жестоке борбе у читавој другој половини 1942 године, ми смо имали на овом простору преко 4.000 рањеника. Држати те рањенике на овом простору, значило би изложити их животној опасности.
Устанак у западним крајевима наше земље био се потпуно учврстио. Могле су се издвојити јаче офанзивне снаге и са њима побољшати војно-политичка ситуација на другим секторима.
Ситуација у Црној Гори и Србији била је врло тешка послије одласка наших главних снага према западу. Осјећајући да у народу немају никакове подршке, четници су спроводили ужасан терор. Реакционари из иностранства подржавали су Дражу Михаиловића, и поред тога што је он био обичан окупаторски слуга, и слали му авионима помоћ. Требало је поново дати замаха борби у источним крајевима наше земље и потпомоћи партизанским групама које су се тамо бориле под врло тешким условима. Поред тога, требало је пружити руку Албанији и Бугарској. У Албанији устанак је био тек у повоју, а у Бугарској се осјећао јак народни вал против издајничке владајуће клике.
И друг Тито донео је у Бихаћу сљедећу одлуку: са једном јаком офанзивном групом од пет дивизија (1, 2, 3, 7 и 9) избјећи непријатељско опкољавање и пробити се у првој етапи у Црну Гору и Санџак, а онда у другој етапи наставити покрет према Метохији и централној Србији — у срце Балкана. За остварење ове одлуке донет је сљедећи план:
Две маневарске заштитнице имале су задатак да успоравају непријатељско продирање ка истоку и тако обезбеде да се офанзивна група са 4.000 рањеника пребаци преко Неретве. Четврти корпус имао је задатак да воли борбе од Купе до Уне, а одатле да се забаци непријатељу за леђа и остане на својој територији. Први босански корпус имао је задатак да на сектору Уне прими заштитничку улогу, да прати оперативну групу до Неретве, а затим да се забаци непријатељу за леђа и остане на својој територији.
Офанзивна група половином јануара отпочела је своје покрете ка истоку. Дуги операцијски правци, тежак терен и невреме, велики број рањеника и избјеглица знатно су успоравали њено кретање ка истоку.
Четврти корпус био је изложен обухватним нападима из Лике, од Купе и са сектора Сисак—Костајница. Водио је тешке борбе све до половине фебруара, а затим се са сектора Уне бацио свим снагама против талијанских снага на правцу Грачаца, до ногу их потукао и вратио се на Кордун и Банију.
На Уни и Сани Први босански корпус прима улогу заштитнице и води жестоке борбе. Непријатељ га обухвата са правца Крупе, Приједора, Бања Луке и одбацује на планинска масив Виторог—Срнетица, а одатле према Шатору планини. На тај начин, корпус није могао до краја извршити своју заштитничку улогу.
Офанзивна група у покрету према Неретви ликвидирала је Имотски, Прозор, Јабланицу и потпуно разбила талијанску дивизију „Мурђе“ која је затварала обруч на западној обали Неретве. У руке наших бораца пао је огроман ратни плен, који је био натрпан у ове гарнизоне, одакле је ова дивизија требала да пође у офанзиву према западу. Но наша офанзивна група предухитрила ју је у томе.
У продужену напада наше јединице напале су Коњиц, да би отвориле пролаз у долини горње Неретве, али напад не успева због четничког напада са истока. У то време стизали су на Неретву четници Драже Михаиловића, да употпуне обруч опкољавања. Код четника на тешким оруђима били су италијански специјалисти. Исхрану и снабдијевање муницијом вршили су Талијани. Четнички штаб и рањеничке болнице били су у Мостару.
Настале су крваве борбе око прелаза на Неретви. Ово је успорило и отежало пребацивање ударне групе. У то вријеме Нијемци правцем Сарајево—Иван Седло уводе на наш леви бок Прву алписку дивизију, а на наша леђа правцем Бугојно—Прозор 92 гренадирску, коју нијесу могли задржати заштитнички дијелови Првог босанског корпуса.
Настала је врло тешка ситуација у долини реке Неретве. У овој ситуацији ми смо из фронталне битке са Неретве извукли две дивизије и бацили их на правац Прозор—Доњи Вакуф—Бугојно. Огорчене борбе вођене су три дана и три ноћи, док најзад нијесмо потисли и делом разбили 92 њемачку дивизију, и у нереду је одбацили преко Бугојна. Ово нам је дало могућност да прикупимо све снаге, форсирамо Неретву половином марта и на Неретви, Прењу и Вележу потпуно разбијемо четнике Драже Михаиловића.
Битка на Неретви трајала је 37 дана. Вођена је под врло тешким условима. Рањеници су нам отежавали покретљивост и маневреност трупа. Епидемија пегавог тифуса харала је по јединицама, што је још више отежавало положај. Набујала Неретва и ледене падине Прења и Вележа, поседнуте издајничким бандама, изгледале су за сваку војску непролазне. Окупатори и издајници већ су ликовали да у нас ухватили у „котлу“.
Победила је велика храброст и издржљивост наших бораца, велика љубав према рањеним друговима да не падну у непријатељске канџе. Ми смо извршили пробој и избегли непријатељско опкољавање. У пробоју смо до ногу потукли четнике Драже Михаиловића и наставили гоњење непријатеља преко Херцеговине, Црне Горе и Санџака, освојивши Невесиње, Улог, Калиновик, Гацко, Автовац, Фочу, Устиколину, Горажде, Чајниче, Горанско, Жабљак, Шавник, Мојковац, избили на Лим код Бродарева и на Морачу код Биоча. Разбијање Драже Михаиловића било је од великог војничког и политичког значаја. Од тада он није претстављао никакву снагу. Пред иностраном јавношћу откривена је његова издајничка улога, и тек после тога савезничке мисије почеле су да пристижу у наш Врховни штаб.
* * *
Борбе у Четвртој офанзиви биле су врло оштре и тешке. Преласком на територију Црне Горе и Санџака морали смо извршити мали предах. Требало је пребацити велики број рањеника преко тешког земљишта. Требало се припремити за извршење друге фазе покрета — прелаз у Метохију и Централну Србију.
Али непријатељ није седео скрштених руку. Видећи да нас није могао уништити, он је врло брзо и изненадно припремио маја мјесеца 1943 године Пету офанзиву против наше оперативне групе. То је уствари било продужење четврте офанзиве, пошто се непријатељ прегруписао и увео у борбу нове снаге.
Нијемци су из области Сарајева већ концентрисане трупе пребацили камионима преко Вишеграда у лимску долину и сву је посјели. Правац Никшић—Подгорица затворили су Талијани. Са правца Пећи и Новог Пазара Нијемци су увели у борбу двије нове дивизије и посјели сектор Беране—Андријевица—Колашин. И тек што смо предузели покрете ка Морачи и Лиму наишли смо на врло жесток отпор непријатеља.
У оваквој ситуацији прелаз преко Пештера ка Ибарској Клисури био је врло рискантан. Морали смо већ оријентисане трупе ка истоку повратити натраг, али је непријатељ брзим пребацивањем трупа из Мостара и Сарајева затворио правце Невесиње—Калиновик и Гацко—Фоча, дуж ријеке Сутјеске. Тако нас је непријатељ стратегиски потпуно опколио и то опкољавање прелазило је у тактичко стезање.
Остати на овом терену под дејством бројне непријатељске авијације и артиљерије није се могло. На овом терену хране није било. Требало се поново пробијати из обруча. Изабран је правац продора Маглић—Зеленгора—Јахорина—Источна Босна, као тактички најлакши. У Источној Босни ми смо имали упориште и могло се наћи хране за јединице.
Пробијање је ишло врло тешко. Кањонски токови река отежавали су брзе покрете јединица и преношење рањеника. Непријатељ је припремио врло лукаву тактику. Он се управо налазио у одбрани и посједао кањоне и планинске превоје, док смо ми све те одбране морали да пробијамо. Ипак, у овом пробоју постоје два карактеристична момента: прво, благовремено посједање на правцу пробоја планинских превоја на Маглићу, чиме смо обезбиједили прелаз преко најтеже планине; друго, посједање бочних положаја код Великих и Малих Бара на правцу Гацко—Фоча. Поред тих бочних положаја продефиловале су дубоке колоне наших јединица. Бочну заштиту имала је Друга далматинска бригада, која је са нечувеним хероизмом, изложена страховитој непријатељској ватри и непријатељским нападима, издржала на положајима.
Пробој су извршиле 1, 2 и 7 дивизија. На правцу пробоја биле су три непријатељске одбрамбене линије: на Сутјесци, Зеленгори, на комуникацији Фоча—Калиновик, на комуникацији Вишеград—Сарајево. И поред тога, ми смо извршили пробој, поразили непријатеља на правцу пробоја, претрпевши при том и сами осетне губитке, нарочито од непријатељске авијације.
Маглић, Сутјеска, Зеленгора јесу величанствени споменици и речито говоре о напорима и херојској борби наших народа.
Трећа дивизија била је заштитница ударне групе. За извршење овог задатка она се жртвовала. Њој није успјело да се пробије за главнином. Подвојени у мање групе, њени дјелови пробили су се ка Херцеговини и Црној Гори.
Послије пробоја, јуна мјесеца 1943 године, ударна група наставила је офанзивне операције у Источној Босни и заузела Хан Пијесак, Власеницу, Кладањ, Сребреницу и Зворник. Послије краћег одмора, наша оперативна група делом снага наставила је покрете ка јадранској обали, а делом с мора ка Санџаку и Црној Гори, задржавши ова важна упоришта на прагу Србије у својим рукама. Ово је дало снажног потстрека поновном развијању борбе у Србији и оживљавању устанка у Македонији.
Као што се види, овде се излажу операције само једног малог дијела наше војске и то ударне оперативне групе која је у односу на нашу цијелу војску износила највише 40%. То је била маневарска група са задатком:
— да преноси операције на удаљена оперативна подручја и да шири устанак тамо гдје је он био слабији;
— затим, да привлачењем на себе јаких непријатељских снага омогући развој и мирнији рад партизанских снага на другим секторима;
— да изненадним препадима руши непријатељски саобраћајни систем и његове базе;
— да својом снажном акцијом ријешава крупне војно-стратегиске проблеме.
Имајући у виду њене горње задатке, морамо признати да је она на својим плећима носила велики терет ослободилачког рата.
* * *
У двогодишњим жестоким окршајима ми смо нанијели талијанским окупаторима велике губитке. Ти ударци и ударци савезника довели су фашистичку Италију до капитулације мјесеца августа 1943 године. То је био крупан догађај у антифашистичкој коалицији.
Ми смо ову капитулацију заслужено искористили, ослободили велике територије од Ђевђелије до прекосочких Брда, у дужини преко 700 и у дубину до 400 км. Словенско Приморје, Истра и Далматинска острва, неправедно одсјечени од нашег живог организма били су слободни. Ми смо господарили скоро цијелом далматинском обалом.
У Србији и Македонији борбе су се разгорјеле и ослободилачке снаге извојевале су важна упоришта у области Западне Мораве и Вардара, пружајући помоћ бугарским ослободилачким снагама.
Поред ових војничких успјеха, у ово доба пада и Друго засједање АВНОЈ-а у Јајцу, на коме су донешене историске одлуке и положени темељи Демократске Федеративне Југославије.
Све је ово дало много полета и замаха борби. Потекла је бујица нових бораца у редове наше армије. Наша војска знатно је нарасла. Цијела земља била је у знаку мобилизације нових снага за борбу против омраженог фашизма. Заплијењено талијанско оружје пало је у руке прекаљених бораца који су га знали искористити. Увиђајући све више значај наше армије, савезници су нам почели дотурати на обалу оружје и ратни материјал.
Наша ојачана и наоружана армија предузела је снажне офанзивне операције у цијелој земљи. Сателитски режими у Југославији били су доведени пред крах, чиме су била угрожена најјача окупаторска упоришта и базе у Југославији. Све комуникационе везе које су из савског и дравског басена водиле у Италију и на Јадран биле су прекинуте, што је знатно отежавало њемачки положај на италијанском ратишту. Исто тако све моравско-вардарске комуникације биле су стављене под снажне ударце, те је практично онемогућена веза са Грчком и Албанијом, гдје је ослободилачки покрет, заштићен са сјевера нашим снагама, стварао чврсто упориште.
Наша армија, дакле, спутавала је руке њемачкој команди на Балкану, онемогућујући јој маневрисање трупама. Својим присуством на Јадрану, ми смо чинили чврсту десну фланку, не дозвољавајући стварање њемачких поморских ваздухопловних база за дејство против савезника на италијанском ратишту. Пријетила је опасност да Југославија постане жариште за ширење народног устанка и у сусједним земљама. Цијели њемачки војни организам на југо-истоку Европу био је угрожен и положај Њемачке на Балкану пољуљан.
Њемачка се крајем 1943 године и током 1944 године спремала на одбрану Балкана да би обезбиједила свој јужни бок који је био отворен према дунавској низији. Поред тога, Њемачка, изгубивши знатне територије на Истоку, била је јако заинтересована за држање Балкана у циљу продужења рата. Нијемци су настојали да сачувају пољуљани углед код својих вазала на Балкану и квислинга у Југославији. Борба за демократска права балканских народа, снажно подржана из Југославије, имала је изгледа да се још више разгори и учини крај крвавом њемачком режиму на овом сектору. Због тих чињеница, Нијемци су против наше армије у кратком временском размаку повели две офанзиве — 6 и 7. Оне су почеле половином октобра 1943 године, а завршиле се крајем јуна 1944 године, када је наша армија узела потпуну иницијативу у своје руке.
Подробности ових офанзива нећемо излагати. Код ових офанзива карактеристично је то, да су Нијемци промијенили досадашњи начин борбе против нас. Раније су они тврдоглаво ишли на то да нас опколе и униште по типу „Кане“. Тим видом борбе они су хтјели да униште устанак, сматрајући га као низ изолованих побуна. Најзад су увидјели да они с нама воде прави рат. Наша армија није се дала уништити ни онда када су наше снаге биле мале и када је слободна територија била мало изоловано острво. Међутим, Нијемци су се сада налазили пред једном добро наоружаном армијом високог ратног искуства, распоређеном на три четвртине територије ослобођене Југославије.
Промјена њемачке тактике састојала се у томе што су Нијемци стварали јаке ударне групе, већином састављене од оклопних и механизованих јединица, и са њима су нападали поједина оперативна подручја, почињући у обје офанзиве са нападима на крилне секторе: словенско-истарско и македонско оперативно подручје, завршавајући офанзиву спајањем тих покретних група на босанском оперативном подручју. Брзим продорима они су настојали да дезорганизују живот на нашим подручјима, да нам ометају јединствену употребу наше армије, што је налагао општи стратегиски положај у Европи.
Недостаци ове њемачке тактике били су очевидни. Они нијесу имали довољно снага. По дубоком простору нашега ратишта непријатељским ударним групама задавани су жестоки ударци, тако да су оне прије завршне фазе операције губиле своју ударну моћ. Нашим јединицама остајала је пуна слобода маневровања. Трупе једног сектора могле су интервенисати у корист сусједа, нападајући непријатељске базе у позадини.
У вријеме посљедње, седме њемачке офанзиве, пада и онај ваздушни напад на Врховни штаб, 25 маја у Дрвару. Тиме су Нијемци настојали да униште наше јединствено војно и политичко руководство и задају најозбиљнији ударац тековинама наше борбе. Хтјели су да обезглаве покрет и војску, да унесу хаос и панику у наше командовање и тако се пред отварање другог фронта у Европи лише једне ратујуће стране, која им је потресала „бедеме европске тврђаве“.
Сви њемачки планови пропали су. Као у свима ранијим, тако и у овима двема посљедњим офанзивама, наша војска изашла је јача и прекаљена новим борбеним искуством. Ми смо задржали у својим рукама сва главна упоришта у нашој земљи.
Главнина наших снага нашла се крајем прољећа 1944 године, послије седме њемачке офанзиве, на босанско-црногорском оперативном подручју. Ослоњене на ово моћно централно било, наше снаге биле су спремне да, према развоју војно-политичке ситуације, брзо интервенишу у свим областима земље.
У љето 1944 године војна ситуација се карактерисала са слиједећим чињеницама:
— Савезничко напредовање у Италији је застало и није обећавало резултате у смислу брзог пробоја у низију Поа и даљег надирања ка сјеверу. У вези с овим није се указивала оперативна потреба држања наших јачих снага у западном дијелу земље. Наше снаге које су се налазиле на словеначко-истарском подручју биле су довољне да и даље нападају непријатељски саобраћај, отежавајући њемачки положај на италијанском ратишту.
— Ситуација на Источном фронту пружала је сасвим другу слику. У љетним операцијама Црвена армија пробила је на широком фронту њемачке линије и брзо напредовала ка западу и југозападу, избивши на ријеку Буг. Груписање јачих наших снага у источном дијелу земље обећавало је велике оперативне могућности.
— У Србији издајници Недић, Љотић, Михаиловић, осјећајући скору пропаст, вршили су нечувен терор над патриотским српским живљем. Разни шпекуланти, како у земљи тако и у иностранству, надали су се да ће од Србије и Београда направити другу Варшаву. Ма да је у Србији ослободилачки покрет био узео јаче размјере, наше снаге с тешком муком одољевале су знатно надмоћнијим њемачким и бугарским окупационим трупама и домаћим издајничким бандама. Требало је дати подршку српским снагама, које су већ биле извојевале солидна упоришта и имале веће слободне територије у близини Јужне Мораве и Источне Србије, док су мањи дијелови контролисали извјесна подручја у Шумадији.
— Код бугарског народа осјећала се активност народних маса у циљу збацивања фашистичке агентуре. Снажним ударцем по бугарским окупационим трупама у Србији, овај процес могао се брже развити.
Све ове чињенице условљавале су преношење тежишта операција ка истоку и пребацивање јаче ударне групе у Србију.
Нијемци су у току цијелог нашег ратовања са нарочитом жестином бранили Србију, јер се она налазила на најосјетљивијем мјесту Балкана. Кроз њу непосредно воде важне географско-стратегиске бразде: моравско-нишавска и моравско-вардарска, које примају све путеве Средње Европе и воде их ка југоистоку. То су за Нијемце били „животни путеви“ замишљене свјетске доминације. Одбраном и држањем Србије у покорности Нијемци су добрим дијелом обезбјеђивали она стратегиска, економска и политичка преимућства која су својим разбојништвом добили на Балкану. Отуда оно непрекидно старање за стварање и проналажење толиког броја квислинга (Недић, Љотић, Михаиловић, Пећанац и низ других „војвода“), који су били главни ослонци њемачке окупације у Србији.
У току 1944 године Нијемци су се припремали за одбрану Балкана у циљу експлоатисања материјалних извора, учвршћивања румунског фронта и обезбјеђења од удара са југа. Србија је за њих била врло осјетљиво мјесто, јер се налазила у непосредној близини јужног крила Источног фронта, а ослободилачки покрет био је узео озбиљне размјере. Ослобођење Србије довело би у питање повлачење њемачких снага са југа Балкана и отворило прилазе у дунавску низију. Зато су Нијемци брижљиво чували Србију и Београд, важан чвор њемачке одбране на југоистоку. Поред тога, они су овом одбраном хтјели подржати сателите Недића, Љотића и Дражу Михаиловића, који су им у овако сложеној ситуацији пружали драгоцјене услуге и служили за политичке маневре.
Нијемци су рачунали на упад наших главних снага у Србију, па су организовали одбрану западних граница на ријечним токовима Дрине, Западне Мораве и Ибра. Нарочито је био организован и брањен западно-моравски фронт, који је био непосредно изложен нападима из Санџака и Црне Горе. Овај одбрамбени кордон није Нијемцима уливао сигурност, па су настојали да операције пренесу западније и наше главне снаге ангажују даље од Србије, на сектор Црне Горе, Санџака и Источне Босне. Отуда потичу на овим подручјима оне жестоке борбе почетком љета 1944 године. Али сви непријатељски покушаји да нас одбаци са ових важних упоришта остали су без успјеха. До краја јула ми смо на овој обухватној основици прикупили знатне снаге, које су имале да изврше концентричан упад у Србију.
Распоред наших снага био је слиједећи: деснокрилна група (2, 5 и 17 дивизија) на сектору Андријевица—Беране—Колашин. Централна група (1 и 12 корпус — 1, 6, 16 и 36 дивизија) на сектору Пљевља—Фоча—Шавник. Лијевокрилна група (11 и 28 дивизија) на сектору Сребрница—Власеница —Зворник. Како су прве двије групе биле доста удаљене и имале да прелазе тежак терен, оне су у првој фази имале да изврше скок до линије: Копаоник—Голија—Златибор—Тара Планина, са које би се брзо отиснуле у напад.
Непријатељ је сазнао за прикупљање наших снага, па је почетком јула концентрисао на линији Пећ—Косовска Митровица—Рашка двије дивизије (СС „Скендербег“ и Прву алписку) са циљем да омете продор наших снага у Србију и да изолује српске снаге на моравском подручју, против којих је бијеснела жестока офанзива. Те снаге, нападнуте са више праваца, налазиле су се у тешком положају.
Половином јула дивизија Скендербег прелази у напад од Пећи ка Андријевици. Наша деснокрилна ударна група са сектора Берана бацила се свом жестином на њу, до ноге је потукла и одбацила ка Пећи. Користећи се овим успјехом, ударна група брзо се извлачи са фронта, прави покрет преко Пештера, гдје разбија арнаутске банде; у жестоким борбама на Ибру разбија одбрану Прве алписке дивизије и недићевско-четничких банди и изненадно се појављује на Копаонику у позадини непријатељских снага, које су надирале са сјевера ка Топлици и Јабланици, за српским снагама. Доласком и енергичним дејством ове ударне групе разбијена је непријатељска офанзива на сектору Јабланице. Заједно са тада формираним 13 и 14 српским корпусом, обезбијеђено је чврсто упориште у захвату Ибра и Јужне Мораве.
Крајем јула Нијемци поново предузимају напад на Санџак у циљу разбијања наше централне групе и спрјечавања њеног продора у Србију. Овог пута напад је услиједио из два правца. Реорганизована Прва алписка и Скендербег дивизија наступале су општим правцем: Рашка—Сјеница—Пријепоље, а дивизија „Принц Еуген“ правцем Романија—Горажде—Чајниче. Да се централна група не би уплијетала у ове фронталне борбе и изгубила драгоцјено вријеме, јединице 2 црногорског корпуса добиле су задатак да на себе приме фронталне борбе на оба правца непријатељског дејства, и то у долини Лима од Пријепоља узводно, а у долини Дрине од Горажда узводно, повлачећи се, по потреби, ка Тари и Дурмитору. То искоришћује наша централна група, 1 и 12 корпус, извија се, врши брзи покрет ка сјеверу, на Доњем Лиму разбија застор недићевско-четничких банди, а на линији Ивањица—Чајетина—Вардиште застор бугарско-њемачких снага, послије чега овлађује сектором Златибор—Тара Планина. Тако је њемачка офанзива отишла у вјетар. Ми смо изманеврисали непријатеља и поставили се тамо гдје смо жељели по предвиђеном плану.
Други црногорски корпус, пошто је борбом на боковима створио вријеме за продор централне групе ка сјеверу, постепено се повлачио ка Дурмитору и кланцу Дуга. На тај начин он је на себе ангажовао и у тешки терен сјеверне Црне Горе увукао три њемачке дивизије (Прва алписка, Скендербег и Принц Еуген), одакле су се оне, доцније, с тешком муком извукле и упутиле у Србију.
У другој половини августа наше офанзивне групе биле су на полазним положајима, спремне за одлучну акцију. Најјача централна група са сектора Златибор—Тара Планина прва је отпочела напад, општим правцем Ужице—Ваљево. Требало је да привуче на себе гро непријатељских снага, да би олакшала покрет крилних, маневарских група, које су имале да прелазе преко ријечних токова Западне Мораве и Дрине. У покрету ка сјеверо-истоку ова група заузима Косјерић, Бајину Башту и Рогатицу. Уплашени овим продором, недићевци, љотићевци и дражиновци, појачани Нијемцима, бацили су против ове групе гро својих снага („Српски добровољачки корпус“, „групе корпуса“: колубарско-посавска, београдска, јуришна, „горска краљевска гарда“, потпомогнути дијеловима њемачког моторизованог пука Бранденбург). Ми тада предузимамо обухватни покрет крилним групама. Али централна група, која је била довољно јака, одлучно се баца на непријатеља, потпуно га разбија на сектору Јелова Гора—Медведник—Сувобор и гонећи непријатеља осваја Љубовију, Пецку, Осјечину, Ваљево, Љиг и Лајковац.
Деснокрилна ударна група пробијајући се из долине Западне Мораве, гдје је водила борбе са дијеловима дивизије Принц Еуген, која се пребацивала у Србију, заузела је послије борби Горњи Милановац, Враћевшницу, Страгаре, Лазаревац и Аранђеловац.
Љиевокрилна група под борбом је форсирала Дрину на сектору Зворника, избила на планински масив Соколска Планина—Гучево и, спојивши се са дијеловима централне групе, послије мањих борби ослободила Крупањ, Белу Цркву, Ковиљачу, Лозницу и Љешницу. Ова група дотукла је и оне непријатељске дијелове, који су разбијени бјежали испред наше централне групе.
На тај начин све три ударне групе, послије дугих покрета и борби, крајем септембра овладале су важним географско-стратегиским масивом: Рудник—Сувобор—Цер и свим комуникационим чворовима у његовом захвату. Тако се формирала Прва армиска група под командом генерала Пека Дапчевића, која је била спремна да се са овог важног упоришта баци на последње остатке непријатеља у Србији.
Док је Прва армиска група надирала кроз Западну Србију и Шумадију ка Београду, формирана је Друга армиска група под командом генерала Коче Поповића. Ова армиска група имала је задатак да на сектору Западна Морава—Крагујевац обезбиједи јужни бок београдске операције. Из састава ове армиске групе пребачен је 14 српски корпус са Јастрепца у Источну Србију, гдје је послије жестоких борби са окупаторско-квислиншким снагама четрнаестог септембра ухватио везу са јединицама Црвене армије на Дунаву.
Као што видимо, прије непосредне битке за Београд цио сателитски апарат у Србији био је потпуно срушен. А Нијемци, изненађени продором наших снага у Шумадији и брзим избијањем Црвене армије на Дунав, предузимају хитне мјере одбране. Сјеверна Србија била је непосредно угрожена. Њену одбрану, подијељену у три сектора, примила је армиска група Фелдбер.
Источно-тимочки сектор био је потпуно отворен (раније ослобођен од јединица 14 корпуса) и Нијемци тамо упућују три дивизије: 117, која је пристигла из Грчке — сектор Неготин, 1 алписка — сектор Зајечар, Принц Еуген — сектор Књажевац—Пирот—Ниш. Двије посљедње дивизије знамо из офанзиве на Санџак. Хитно упућене на тимочки сектор, оне су из маршевских колона увођене у борбу. 14 корпус пред притиском ових снага повукао се из тимочке долине на карпатски гребен одакле је садејствовао с трупама Црвене армије при прелазу Дунава и наставио са њима чишћење моравске долине. Одбрану Нијемаца на тимочком сектору потпомагали су четници велико-моравске и источно-српске „групе корпуса“.
Јужни и југо-западни сектор: Крушевац—Чачак—Аранђеловац бранио је 34 њемачки корпус у чијем су саставу били дијелови: 104, 118 и 297 њемачке дивизије, „Руски добровољачки корпус“ и четници расинско-топличке и шумадиске „групе корпуса“.
Београд и београдски сектор, до линије Обреновац—Младеновац—Смедерево, бранила је мјешовита група (92 моторизована бригада, 2 бранденбуршки пук, тврђавски пук „Београд“, 5 полициски пук, допунски батаљон дивизије Принц Еуген, 3 територијална батаљона, 38 моторизовани противавионски пук, 7 артиљеријских дивизиона и мањи дијелови „српског добровољачког корпуса“. Поред тога и трупе прва два сектора имале су послије извршених задатака, да се повуку и да садејствују у одбрани Београда.
Таква је била ситуација прије предузимања концентричних напада наших снага и јединица Црвене армије.
Почетком октобра, Прва армиска група прелази у офанзиву са линије Рудник—Цер— ка Сави и Дунаву, послије краћих борби чисти Мачву, Посавину и прикупља се на линији Аранђеловац—Космај—Обреновац, да би заједно са трупама Црвене армије, које су долазиле са истока, извојевале битку за Београд.
Видјели смо дакле дејство снага западног крака, које су се формирале и отиснуле већ почетком љета 1944 године са централног планинског била наше земље. Посмотримо сада дејство снага источног крака.
Крајем августа (20—31) на јужном руском фронту догађа се крупни војно-политички догађај. Јединице Црвене армије у јашо-кишењевској операцији сломиле су њемачки балкански фронт, избациле фашистичку Румунију и Бугарску из строја и наставиле снажно надирање ка Мађарској. Јужно од Дунава, ка Београду, упућена је нама у помоћ једна група, састављена претежно од мото-механизованих дијелова. Послије извршених припрема ове снаге почеле су прелазити Дунав у Ђердапу 5 октобра.
Када су се њемачке снаге ангажовале у фронталним борбама на ријечном току Дунава и Тимока, предузима покрет 7 октобра из области Видина тенковски корпус под командом генерала Жданова. Тај се корпус пробијао врло тешким тереном, правцем Зајечар—Жагубица—Паланка—Топола—Младеновац—Београд. Брзим продором он је разбио непријатељске одбране на источном сектору српског оперативног подручја. Прва алписка и 117 ловачка дивизија биле су одбачене на сјевер, ка Дунаву, а дивизија Принц Еуген на југ, ка Морави. Тако су била отворена врата тенковском корпусу, који је послије краћих борби на овом правцу надирања 10 октобра заузео важни комуникациони чвор Велику Плану, спојивши се са дијеловима десног крила наше Прве армиске групе.
Послије краћих али врло жестоких борби код Младеновца и на раљским положајима, заједничке снаге избиле су под Авалу 13 октобра. Са правца надирања тенковски корпус одбацио је њемачке снаге на сјевер, ка Пожаревцу, Смедереву и Гроцкој, да би, заједно са нашим снагама које су као пјешадиске јединице употпуниле план напада, што прије ликвидирао одбрану Београда.
Одбрана Београда била је постројена у три линије отпора: шири појас у висини Авале, ужи појас на прилазима граду и одбрана у самом граду, са редвијем одбране на Калемегдану и комплексу жељезничке станице. Важни фланкирајући ослонци одбране у граду били су Чукарица, Таш-Мајдан и Карабурма. Поред тога у граду су биле подешене за одбрану све веће зграде. Све линије одбране биле су наслоњене на Саву и Дунав. Град се није могао изманевровати и морао се фронтално нападати кроз највећу дубину непријатељске одбране. Основна идеја напада била је да се одбрана града раскине на два дијела и овлада савским мостовима, спријечавајући Нијемце да формирају одбрану на земунској страни.
Непосредна борба за град почела је 14 октобра. Под снажним ватреним маљем и налетом тенкова спољна одбрана града брзо су пале, и јединице продрле у град. Али браниоци града пружили су огорчен отпор. Морало се освајати упориште по упориште. То је створило вријеме да се ка Дунаву одбачене њемачке снаге (117 ловачка и Прва алписка дивизија) прикупе око Гроцке и поведу напад смедеревским путем ка Малом Мокром Лугу у циљу спајања са браниоцима града. Дио снага морао се окренути из града према истоку; покушај продора био је осујећен. Нијемци тада покушавају да се јужно од Авале пробију ка Обреновцу и даље преко Саве у Срем. Они су чак били успјели да нам пресјеку комуникације Београд—Младеновац код села Врчина. Постојала је опасност да ове њемачке групе умакну, што им је требало спријечити. Док су за борбу у граду остављени мањи дијелови, јаче снаге поврнуле су се према југу, и јужно од Авале опколиле и потпуно ликвидирале њемачку групацију, која је бројила до 15.000 војника. Послије овога наставила се жестока борба за град. У продирању кроз град и уништавањем јаких њемачких упоришта у граду, одлучујућу улогу одиграле су тенковске и артиљеријске јединице Црвене армије. Послије овог снажног налета заједничке снаге ослободиле су Београд 20. октобра и прешле преко Саве у Срем, куда је упућена наша Прва армија са дијелом снага Црвене армије. У непосредним борбама за град Београд убијено је, рањено или заробљено преко 30.000 непријатељских војника и заплијењена велика ратна техника.
За ово вријеме јединице Црвене армије и наше Друге армиске групе одбиле су све покушаје непријатеља да се са сектора Западне Мораве преко Крагујевца пробије ка Београду, затим су ослободиле Крагујевац, Јагодину, Крушевац и Трстеник и стабилизовале фронт на Западној Морави, на линији Краљево—Чачак.
Дио снага из састава Друге армиске групе заједно са јединицама бугарске војске Отачественог фронта ослободиле су Ниш, Лесковац, Прокупље и наставиле заједничко дејство на Косову Пољу. Послије тога јединице Друге армије продужиле су надирање ка западу, јужно од Саве.
Резимирајући резултате ових операција долазимо до слиједећих закључака.
1) Уништењем моћне њемачке одбране у Румунији Црвена армија ријешила је исход битке за Балкан. Довршетак те велике побједе — јесте београдска операција.
У београдској операцији основна магистрала Балканског Полуострва: Солун—Београд—Будимпешта прекинута је на најосјетљивијем мјесту, на гркљану Балкана — у Београду. Тиме је преостали одбрамбени систем на Балкану потпуно растројен. Посљедица тога било је и нагло повлачење Нијемаца са југа Балкана. Али како је био пресјечен основни комуникациски правац, све њемачке балканске снаге набачене су на тешки планински терен Црне Горе, Санџака и Босне, гдје их је дочекала и у планинским гудурама докрајчила наша Народноослободилачка војска. Тако се изјаловила нада њемачког командовања да од тих крупних снага, јачине преко 150.000 људи, створи компактну групу за удар у јужни бок трупа Трећег украјинског фронта.
2) Ослобођење Београда значи прекретницу нашег ослободилачког ратовања. Наша Армија наслонила се на братску Црвену армију и добила велику материјалну помоћ. Посљедица тога било је брзо ослобођење свих области источно од линије: ушће Драве—Дрина—Неретва. На тај начин формирали смо стратегиски фронт и добили први пут у нашем ратовању стабилну стратегиску основу, која нам је омогућила искоришћавање свих извора за даље вођење рата.
У партизанском ратовању, када су наше јединице првенствено посједовале лако наоружање, стварање крутих фронтова за нас је било негативно и ми смо то избјегавали. Непријатељ је баш тежио да нам наметне крути фронт гдје би он, бројно надмоћнији и технички боље наоружан, ставио под ударац наше снаге. Међутим, током вријемена однос снага се мијењао, непријатељ је све више слабио а ми јачали, док најзад послије београдске операције нисмо добили надмоћност над њим. Отада брдске стазе биле су за нас тијесне, а планине непролазне за тешке хаубице и тенкове. Увођење у битку наших крупних снага снабдјевених савременом совјетском техником, захтијевало је употребу комуникација, уређење позадине, обезбјеђење територије, што је довело до образовања стабилног фронта као неминовне и неопходне појаве.
Стабилни фронт са стабилном позадином изазвао је нове проблеме у ратовању. У нашем ратовању, избјегавајући ударце надмоћнијих непријатељских снага, ми смо најчешће растреситим распоредом тражили на крилима, боковима и у позадини слаба мјеста непријатеља и погодне објекте за напад. Сада, као нормални вид појављују се фронталне борбе са пробојем дубоко ешалонованих непријатељских одбрамбених организација. Ово је с друге стране захтијевало груписање крупних снага на релативно уским просторијама, што је довело до нове организационе фазе — формирања армија. Од малих партизанских одреда, почетног језгра народног устанка, преко бригада, дивизија и корпуса, дошло се на крупне војне формације и армије. Тиме се завршава процес реорганизације и потпуног модернизовања наше Народноослободилачке војске, посљедица чега је било њено преименовање у Југословенску армију — јединствену формацију свих народа Југославије.
3) У нашем ратовању постојала је стална тенденција за ширењем и одржавањем слободних територија, које су организоване за што успјешније вођење ослободилачке борбе. И поред свег нашег настојања те територије биле су лабилне. Окупатор је непрекидно нападима угрожавао, мијењао облик и често потпуно освајао те територије, рушећи наша упоришта. Међутим, формирањем стратегиског фронта послије београдске операције потпуно је обезбјеђена и консолидована знатна државна територија, на којој је дефинитивно уређено питање централне власти (влада Демократске Федеративне Југославије) и систематски организован рад на изградњи власти доље, у народу (народноослободилачки одбори).
Центар ослобођене територије био је Београд. А доласком маршала Тита у Београд створен је и стабилан политички центар на уједињавању свих народних снага за потпуно ослобођење наше земље испод фашистичке тираније. Тако је Београд постао престоница свих наших народа, престоница Демократске Федеративне Југославије.
4) На нашем фронту у долини Вардара, Јужне Мораве и на Косову Пољу заједно са нашим јединицама борила се и армија Бугарског Отачественог фронта. У тој борби Бугари су имали видне успјехе и дали велике жртве. Бугарска је тиме учинила одлучну прекретницу и вратила се у велику заједницу словенских народа. Она је пошла оним путем који одговара њеним животним интересима, а то је братство и јединство са народима Југославије. То братство, рођено у крви, неће више допустити да наша два народа буду увучена у братоубилачке ратове. Братство наших народа јесте предуслов за стварање чврсте ситуације у овом дијелу свијета и треба да постане камен темељац братству свих балканских народа.
5) Велики руски народ одувијек је био наша нада и узданица. Тако је било и овог пута. Вјера у његову снагу и коначну побједу били су пресудни чиниоци у нашој тешкој вишегодишњој борби. Поред те велике моралне потпоре, Црвена армија пружила нам је непосредно огромну помоћ тиме што је и сама учинила велике напоре на ослобођењу наших народа. За наше ослобођење она је дала драгоцјене жртве. Освајањем Румуније била су отворена врата у Панонску Низију, куда је водио правац рјешавајућих дејстава Црвене армије за која је требало груписати све снаге. Па ипак, она одваја дио снага, са њима под жестоким борбама форсира велику ријечну баријеру Дунав, пробија се кроз балканско и карпатско било да би помогла нашем бржем ослобођењу. Спајање наших двију војски сјеверно и јужно од Дунава олакшало је дотадашње изванредно тешке услове наше борбе, што је затим брзо донијело крупне успјехе нашој војсци. Знала је Црвена армија за јуначку борбу наших народа, знала је за наше живо ратиште, које је кроз четири године везивало за себе знатне непријатељске снаге. И она нам је пружила несебично братску помоћ. На светом тлу наше отаџбине, у Србији, на београдским улицама, у Срему, проливена је братска крв совјетских војника. Из заједничких патњи и проливене крви изникло је непролазно братство и јединство двију словенских братских земаља. То је једина правилна спољно-политичка оријентација, која одговара вјековним тежњама, културном и историском развоју наших народа. То је једина гаранција да се наши народи спасу националних катастрофа, којих је било не мало у нашој тешкој историји.
* * *
Формирање Југословенске армије јесте биланс једне славне историске епохе и војничког развитка наше војске. Врло је значајно што се она појавила као јединствена југословенска армија у периоду опште јуриша на фашистичку Њемачку, кад се фашизам налазио пред катастрофом. Њој припада улога коначног ослобођења наше земље и учешће са осталим савезничким армијама у ослобођењу човјечанства од фашистичке тираније. Она је равноправни фактор у тој великој борби демократских народа. Она је извршила своју улогу, као и све друге армије савезничких земаља, примајући стратегиски фронт између савезничке панонске и италијанске групације. Самим тим обезбиједила је своме народу и све међународне позиције. Послије задобијене побједе, њој припада удио да заштити крвљу стечене тековине ове борбе и да обезбједи миран развој и изградњу наше земље на основу оних принципа који су се и родили у народноослободилачкој борби.
(Репродуковано према: Јовановић, А. Преглед народноослободилачке борбе. — Београд : Коларчев народни универзитет, 1944. — Стр. 3–68. — Ћирилица.)