— Арсо Јовановић —
Шеста офанзива завршила се послије четворомјесечне кампање, крајем јануара 1944 год. неуспјешно по Нијемце. Њима не само што није успјело да униште нашу Армију, већ је она из ове офанзиве изишла ојачана са три корпуса (IX, X и XI) и обогаћена новим ратним искуством у борби против непријатеља до зуба наоружаног савременом ратном техником. Осим тога, наша Армија задржала је у својим рукама и ослободила послије ове офанзиве велику територију, повезану од прекосочких Брда до ријеке Струме. Овдје нарочито истичемо српску слободну територију у области Мораве.
Њемачка команда послије ове офанзиве не само што није добила одријешене руке, него се нашла пред новим тешкоћама. Главне непријатељске базе у позадини биле су угрожене. Оно мало комуникација којима се непријатељ служио било је под снажним ударцима, тако да су практично биле неупотребљиве. Окупаторске јадранске трупе, отсјечене од свога залеђа, налазиле су се у тешком положају. И не само то. Цио њемачки војнички апарат на југоистоку Европе био је укочен и слобода акције парализована, јер је наша Народно-ослободилачка војска стезала гркљан цијелог тог ратишта на линији: Драва—Сава—Дунав.
Окупатор је у нашој војсци гледао све већу опасност. Доношењем хисторијских одлука АВНОЈ-а и формирањем Националног комитета на челу са Маршалом Титом отпочео је прилив нових бораца у Народно-ослободилачку армију. Послије успјешно завршене зимске кампање 1943-44 године, као и наступањем прољећа и прилив се брзо повећавао. Увидјевши, најзад, прави значај наше војске, Савезници су почели слати више ратног материјала, што је омогућило мобилизацију нових бораца. У вези с развојем опће ситуације, наша борба даје све више потстрека за оружану борбу сусједних народа Бугара и Мађара. Наша Армија пружа широку подршку бугарским и мађарским антифашистичким четама. Тиме се балканско ратиште шири и пожар се све више примиче животним центрима Хитлерове Њемачке. Примицао се и час заједничких савезничких удара на фашистичку Њемачку. Тако је наша Армија, постављена као спона између савезничке карпатске и талијанске групације, претстављала највећу опасност за јужно, отворено њемачко крило, које је лебдјело у ваздуху. Све је ово дубоко забрињавало Нијемце и они су повели Седму офанзиву против Народно-ослободилачке војске. Та је офанзива продужење Шесте офанзиве послије груписања и прикупљања нових снага и средстава.
Непријатељски план. — Кроз првих шест офанзива сви планови које су Нијемци исковали с циљем да униште нашу живу силу — пропали су. Зато они у овој, Седмој офанзиви, мијењају тактику и стварају јаке групе, састављене од мотомеханизованих и брдских дивизија. Са тим ударним групама и гарнизонским снагама, уз јаку потпору авијације, врше офанзиву на поједине секторе, с циљем почесног уништавања наших снага и дезорганизовања живота на дотичним подручјима. Недостаци ове њемачке тактике били су очевидни: помањкање и слабост њемачких снага, при чему су настојали да постигну надмоћност бар на појединим секторима нашег ратишта. На дубокој просторији нашега ратишта непријатељској ударној групи задавани су жестоки ударци, тако да је она прије завршетка офанзиве губила ударну моћ. Нашим јединицама остајала је пуна слобода маневрисања и забацивања непријатељу у леђа, зашто су биле погодне непријатељске полазне базе и ослабљен сектор. Нијемци су изводили операције по крутом шаблону, добро познатом нашем командовању, па је иницијатива и слобода акције увијек била у рукама наших јединица. Нашем командовању увијек је остајало довољно времена да прикупи податке и предузме контра-мјере.
Њемачка Врховна команда употребила је за Седму офанзиву трупе балканске „Армегрупе Ф“, фелдмаршала фон Вајкса, знатан дио талијанске групације генерала фон Кеселринга и све бугарске и остале сателитске трупе у Југославији.
План Врховног штаба. — Не груписати снаге, већ их широко и дубоко распоредити на оперативна подручја, слабити непријатеља и наносити му што више губитака у живој сили и техници, а затим прећи у опћи противнапад.
Извођење операција. — Седма офанзива отпочела је првих дана априла и продужила се све до краја јуна. Она се може подијелити на три, временски не сасвим одвојене фазе. Прва фаза обухвата оперативне секторе: а) српско-македонски и б) словенско-истарски. Друга фаза обухвата оперативне секторе: а) Црну Гору, Санџак, Херцеговину и источну Босну (ради краткоће назваћемо га дринско-зетски) и б) Лику, Банију, Кордун, Загорје, Славонију, Срем (назваћемо га савско-купски). Трећа фаза обухвата оперативни сектор Централне и Западне Босне и Далмацију (крајинско-динарски), а отпочела је 25 маја ваздушним десантом на Врховни штаб у Дрвару.
Прва фаза. — Њемачка команда била је јако узнемирена све већим порастом наших снага и развојем операција на српско-македонском и словенско-истарском оперативном подручју. Наше снаге на овим подручјима угрожавале су три њемачка жива фронта: карпатски, талијански и грчки. На самом југословенском ратишту ове крилне оперативне групе изоловале су окупаторске снаге у области Јадрана и савског базена и спутавале им шири маневар. Ови крилни сектори били су непосредни ослонци ослободилачких снага у сусједним земљама, гдје су, под утицајем наше борбе, почели да ничу ослободилачки покрети. Немајући снага да поведу једновремену офанзиву на цијелом нашем ратишту, Нијемци су прво напали ова два крилна оперативна подручја. Прва им је тежња била да пресијеку везе и спријече сваку потпору од стране наших снага сусједним ослободилачким покретима. Нарочито су настојали да прекину везу између наших и бугарских јединица дуж југословенско-бугарске границе, гдје је остварена војничка сарадња.
А) У офанзиви на српско-македонско оперативно подручје учествовало је преко 190 хиљада непријатељских војника са многобројном артиљеријом, тенковима и уз јаку подршку авијације (1 њемачка алпинска дивизија, Шуцполицај-дивизија, 3 и 4 бранденбуршки моторизовани пук, 20 пук 13 СС дивизије, дијелови СС дивизије „Скендербег“, 1 и 2 бугарски коњички пук, бугарске дивизије: 14, 15, 17, 7, 22, 24, 27 и 122, Недићев „Српски добровољачки корпус“ и четници Драже Михаиловића). Полазне базе ове офанзиве биле су: долина ријеке Брегалнице, Ћустендил, долина Тимока, Пожаревац, Велика и Западна Морава, ријека Ибар, ријека Лепенац, Скопље, Црна Река — са концентричним кретањем трупа и тежњом да се наше јединице набаце на Јужну Мораву и ту униште. Развиле су се мјестимичне борбе на широком подручју. Дио косовско-метохијских, македонских и бугарских снага био је принуђен да се повуче на сектор Јужне Мораве и Власине, гдје је непријатељ стезао обруч. Наше снаге нашле су се у тешком положају. Руковођен ситуацијом на овом, као и на дринско-зетском оперативном подручју, гдје је непријатељ већ отпочињао офанзиву, Врховни штаб предузима слиједеће мјере:
1. Досадашње српске снаге овог сектора, одреде и бригаде, формирати у чврсте војне формације — дивизије. Од ових дивизија као и косовскометохијских, македонских и бугарских снага (бригаде: „Васил Левски“ и „Христо Ботев“) формирати јаку ударну групу, којом разбити непријатељски обруч и прећи у противофанзиву.
2. Упућује из Санџака једну ударну групу (2 и 5 дивизија) да се преко Мораве пробије у Западну Србију и Шумадију, увлачећи се као клин између ових двију непријатељских групација, угрожавајући њихове осјетљиве тачке и полазне базе и привлачећи на себе дио снага, које су снажно притискивале сусједна оперативна подручја.
Развиле су се двомјесечне борбе на цијелом српско-македонском оперативном подручју. Славне Друга српска и Пета крајишка дивизија полазе из Санџака преко Лима, прелазе га на отсјеку Рудо—Пријепоље гдје разбијају Недићев 5 пук, 3 моторизовани бранденбуршки пук и Дражин тзв. „Златиборски корпус“. На Ибру, Студеници и Драгачеву разбијају 24 бугарску дивизију, Недићев 2, 3 и 4 пук и Дражине тзв. корпусе: Јаворски, Равногорски и Пожешки. Послије тога ова група вјештим маневром мијења правац покрета, прелази Западну Мораву на сектору Чачак—Ужице и преко Сувобора, Повљена и Маљена појављује се код Ваљева. Овај брзи продор наших снага изненађује Нијемце и погађа у срце издајнике Недића и Михаиловића, који вичу на узбуну: „Срби на окуп!“ Окупатор је био принуђен да против ове наше групе издваја снаге и са српског и дринско-зетског оперативног подручја (4 бранденбуршки пук, 22 и 24 бугарску дивизију, дијелове дивизије Шуцполицај, остатак Недићевог добровољачког корпуса, руски добровољачки корпус и тзв. Дражине корпусе: Поцерски, Ваљевски, I и II Равногорски, Пожешки и Горску гарду). Отпочеле су жестоке борбе на Повљену, Маљену и Сувобору, одакле је 1914 год. поведена чувена Колубарска битка у којој је српско оружје однијело једну од најсјајнијих побједа над германским освајачима. И на овом славном хисторијском ратишту наше јединице су по други пут (први пут у јесен 1941 год.), разбиле окупаторе и српске Бранковиће — Недића и Михаиловића. Док су вођене ове борбе у Западној Србији, наша Моравска оперативна група (а доцније и дринско-зетска — III и II корпус) прелази у офанзиву.
Македонске јединице повеле су офанзиву са сектора Врање—Куманово—Скопље и заузеле Криву Феју и Кратово, гдје су до ногу потукле бугарске окупаторе, и упутиле се затим ка средњем и доњем Вардару. Бугарске партизанске јединице послије упорних борби на сектору Трна, предузимају акције ка Ћустендилу и Софији. Српска 23 дивизија заузима Бабушницу, затим скреће ка сјеверу, на Озрену до ногу туче њемачко-плаћеничке трупе и наставља операције ка доњем Тимоку. Српске 21, 22, 24 и 25 дивизија, као и косовско-метохијске јединице разбијају непријатеља на сектору Скопске Црне Горе, Јабланице и Топлице, чисте Копаоник и преносе операције ка Косову и Метохији и сливу Западне и Велике Мораве.
Закључак:
1. У овој офанзиви на тромеђи Србије, Македоније и Бугарске остварено је садејство и у крви исковано борбено јединство српског, македонског и бугарског народа. Ово је крупни допринос за даље успјешно вођење ослободилачке борбе на Балкану.
2. Формирањем пет српских дивизија, развијањем бројних партизанских одреда, све већим приливом нових бораца, борба се поново шири и разгара на светом, непокорном тлу Србије — тамо гдје је Тито повео прве борбе против фашистичке тираније, гдје је формирао прве ударне бригаде, које су животима својих бораца посијале и врелом крвљу натопиле сваку стопу југославенске земље — ради остварења слободе, јединства и братства наших народа, ради остварења срећније будућности нових генерација.
Размах борби у Србији увелико ће олакшати нашим јединицама операције на осталим секторима југословенског ратишта и Врховном штабу омогућиће шире тактичке и стратегијске комбинације.
3. Издајничке банде Недића, Љотића и Драже Михаиловића, које су формирали њемачки генерали и гестаповци на злочинима, крви и мукама српскога народа, разбијене су и више не претстављају никакву војну снагу. Само биједни остаци ових крвника и убојица још се крију у окриљу њемачких формација. Српски народ радосно је дочекао своје дивизије, пружио им сваку помоћ и одговорио мобилизацијом нових снага за Народно-ослободилачку војску. Ни крвави терор, ни муке, ни патње нису могле убити слободарски дух и вјековне традиције српског народа.
В) Словенско-истарско оперативно подручје од првенствене је важности. Оно, као бедем, раздваја балканско од талијанског ратишта. Са његовог подручја, од Трста и Ријеке, води најкраћи и за непријатеља најосјетљивији операцијски правац — ка Бечу. Због ове важности, овај је сектор стално изложен нападима крупних непријатељских снага. Овога пута учествовале су у офанзиви трупе талијанске групације генерала Кеселринга (178 брдска ловачка, 188 и 236 гренадирска, 287 и 256 пјешадијска, дијелови 171 дивизије; 13, 14 и све бјелогардистичке банде генерала Рупника). На цијелом сектору од Соче до Сутле и од Драве до Купе развиле су се борбе. Непријатељу су нанесени велики губици, при чему је претрпио катастрофу од јединица 7 корпуса код Жужемберка и Требње, а у Савињској долини од јединица Штајерске оперативне зоне. Наше јединице чврсто су задржале своја упоришта, обезбиједиле везу са партизанским снагама сјеверне Италије и преко Драве пружиле подршку малим групама аустријских родољуба.
Друга фаза. — А) Јединице дринско-зетског оперативног подручја пресијецале су непријатељу везу са Албанијом и Србијом, и угрожавале систем комуникација у долини ријеке Неретве, Босне и Саве. Ово подручје чинило је отскочну даску за упад наших снага у Србију, која, због свог опћеполитичког и географског положаја на Балкану, претставља првенствену важност за непријатеља. Пред опасношћу од нашег упада, Хитлер је хтио да сачува пољуљани режим својим вазала: Недића, Љотића и Михаиловића. Шта више, он је хтио да њихов положај учврсти и Црну Гору прикључи „Недићевој Србији“. Тако је и овог пута, као и у Шестој офанзиви, ово подручје било изложено жестоким нападима непријатеља.
Јаке непријатељске снаге повеле су офанзиву у источној Босни, обухватајући је са свих страна (100 њемачка пјешадијска дивизија, 13 СС дивизија, дијелови дивизије „Принц Еуген“, дијелови Првог руског добровољачког корпуса, групе Недићеваца, 2 усташки и 3 ловачки здруг, усташка милиција, тзв. Сарајевски и Мајевички четнички корпус Драже Михаиловића). У дугим борбама наше снаге однијеле су побједу на Гласинцу, код Власенице, Кладња, на Криваји, док најзад јуначка Шеснаеста војвођанска дивизија није поразила 13 СС дивизију на сектору Мајевице, задобивши велике ратне трофеје. Нијемцима, тако, није успјело да очисте источну Босну и да на Мајевичи-Семберији поставе чврст савски мостобран за који су се толико борили.
Други корпус био је нападнут знатно надмоћнијим непријатељским снагама од Врмоше, Пећи, Рожаја, Пљевља, из Долине Неретве и Зете (њемачке: 181 дивизија, 169 дивизија, 3 и 4 бранденбуршки моторизовани пук, дијелови 369 дивизије; 5 Недићев пук, 5 пук Шуцполиције, муслиманска милиција из Пештери, четничке банде Драже Михаиловића). Штаб Другог корпуса донио је цјелисходну војничку одлуку. Пред надмоћнијим непријатељским снагама није танким раширеним распоредом могао бранити цијелу ослобођену територију. Зато је пред непријатељем оставио мале извиђачко-заштитничке дијелове, а главнину својих снага прикупио на простору Мојковац—Колашин—Матешево—Трешњевик за дејство по унутрашњим операцијским правцима. Најопаснија група била је она која је долазила из Пријепоља и Пљевља. Пеко Дапчевић баца се на ову групу свим снагама и до ногу је туче на хисторијском Мојковцу. На Мојковцу је црногорска војска 1915 год. обезбиједила одступницу братској српској војсци. На Мојковцу су сада Црногорци спријечили припајање Црне Горе тзв. „Недићевој Србији“, не дозволивши улазак у слободарску Црну Гору српским изродима и издајицама. Затим су почесно тучене остале непријатељске групе на Трешњевику, Ветернику, Кучима, код Никшића, послије чега је ослобођена раније држана територија. За ово вријеме наша 29 дивизија однијела је код Требиња, Билећа, Гацка и Невесиња неколико сјајних побједа. Као што смо напоменули, ударна група пуковника Мораче (2 и 5 дивизија), раније пребачена у непријатељску позадину ка Ваљеву, увелико је потпомогла и олакшала акције трећег и, нарочито, другог корпуса.
Закључак:
1. Спријечен је план спајања српских и црногорских плаћеничких трупа и оне су почесно тучене.
2. Дринско-зетско оперативно подручје и даље је остало чврсто у нашим рукама као важан централни географско-стратегијски пиво, са којег наше командовање има слободу акције на све стране. Овај пиво добија тим већу важност што је сада преко Ибра и Копаоника повезан са српском слободном територијом.
Б) Јединице савско-купске оперативне зоне прекидале су непријатељу све везе које од сјеверног Хрватског Приморја и Босне воде ка Загребу, док је сплет комуникација Београд—Загреб био стављен под снажне ударце. Веза преко Драве са окупираном Мађарском била је врло лабава. Наша јака упоришта: Горски Котар, Жумберак, Загорје, прекидали су везу између њемачких групација фон Вајкса и Кеселринга. На цијелом овом подручју Нијемци су једновремено били повели офанзиву (392 дивизија, 373 дивизија, 42 ловачка дивизија, 5 моторизована, 173 резервна, 230 дивизија, 96 ловачка дивизија, 1 козачка дивизија, 1 ловачки допунски пук, 28 СС регимента, 121 брдски пук, 607 посадски пук, све Павелићеве усташке и домобранске јединице). Непријатељ је у прво вријеме успио да овлада свим комуникацијама у Лици, док је на Банији и Кордуну, Жумберку, Загорју, Било-Гори и Фрушкој Гори претрпио прави пораз. У другој половини мјесеца јуна наше јединице заузеле су у Лици Крбавско и Бијело Поље. На тај начин у нашим рукама задржана су сва упоришта. Непријатељу није успјело да нас потисне ни са једног сектора овог подручја.
Трећа фаза. — Дакле, на сва четири оперативна подручја непријатељ је претрпио неуспјехе, а централно и теренски врло јако крајишко-динарско оперативно подручје било је чврсто у рукама наше војске. Сви превоји динарског гребена и све комуникације које су од мора водиле у унутрашњост биле су у нашим рукама. Јединице овог подручја биле су нож у леђа великим њемачким снагама, распоређеним на јадранском приморју.
Да би овој потпуно неуспјелој офанзиви дао успјешни завршетак, Хитлер је, у вези с офанзивом на овај централни сектор, смислио гангстерски напад на Врховни штаб НОВ и ПОЈ, у намјери да зароби или убије Маршала Тита. С овим је Хитлер хтио постићи слиједеће:
1. Да уништењем јединственог војног и политичког руководства Народно-ослободилачког покрета у Југославији једним потезом сруши досадашње тековине те величанствене борбе. Ово му је било потребно ради одржања морала у војсци, који је опадао због великих губитака у Југославији, као и за одржање политичког престижа у иностранству и код својих пољуљаних сателита. Шта је то са снагом Хитлера, који је покорио толике европске народе, кад већ три године не може да уништи тзв. „банде“ у Југославији!
2. Да у наше командовање унесе хаос и панику и тако се пред отварањем другог фронта у Европи лиши једне опасне армије на Балкану, која му већ три године потреса бедеме „европске тврђаве“.
3. Да окрњи наш углед и претстави нас у иностранству и пред савезницима као једно неозбиљно руководство.
Због овога је Хитлер упутио у Книн крупне војничке личности да из непосредне близине руководе овом операцијом у коју је полагао велике наде. У овој офанзиви учествовале су јединице десантне ваздухопловне групе „дер Фирер“, 11 ваздухопловна дивизија, све јединице XV и СС-алпинског корпуса, појачане са 92 моторизованим пуком, 1 и 2 бранденбуршким моторизованим пуком, оклопним батаљоном II „Панцерармеја“ и свим усташким, домобранским и четничким бандама овога сектора. План је био: ваздушним десантом уништити руководство НО Војске а затим густим обручем опколити дезорганизоване јединице на крајишко-динарском сектору и уништити их. Полазне базе за офанзиву биле су: Мостар—Сарајево—Бања Лука—Бихаћ—Срб—Книн—Имотски из којих се има предузети концентрично кретање ка планини Срнетици.
Офанзива је отпочела 25 маја у 5 часова тешким бомбардовањем Дрвара и ваздушним десантом. Мото-механизоване колоне истовремено су пошле у напад из свих поменутих гарнизона. За читаву ову операцију најкарактеристичнији је ваздушни десант у Дрвару. Против нас су Нијемци употребљавали разне ратне дозвољене и недозвољене методе, чак и бојне отрове, ма да их против осталих савезника још нису употребљавали, али ваздушни десант био је први пут употребљен. У овом рату Хитлер је више пута вршио ваздушне десанте. Помоћу њих овладао је Холандијом, Белгијом, Кретом. Али овај ваздушни десант се разликује од свих осталих. Десантне трупе (према изјави заробљеника) биле су састављене од деградираних официра, подофицира и војника Хитлерове војске. Тај војнички криминални олош, чија јединица носи име „Дер Фирер“, имао је да се кроз ову операцију откупи. Крволоци су требали да се искупе крволоштвом, јер су лично од Хитлера добили наређење да поубијају све што им падне у руке. Маршала Тита имали су живог ухватити, па је сваки војник добио Маршалову фотографију. Четници Драже Михаиловића толико су усавршавали „вјештину ратовања“, да су чак и у овој специјалној операцији учествовали. Њих неколико имало је задатак да Нијемцима покажу пут ка Маршаловом командном мјесту (новинар Прибићевић видио је једног таквог, а наши борци су убили њих тројицу). Ову операцију карактерише и масовна употреба авијације. Официри савезничких војних мисија говорили су нам да за двије и по године рата на њиховом фронту нису видјели тако масовну и по броју летова тако активну авијацију. Авијација није пратила цио ток операција на овом сектору, није битно утјецала на брзину завршетка офанзиве. Она је имала задатак да својим дејством олакша уништење Врховног штаба, прекине везе и дезорганизује позадину. Када се узме у обзир да за вријеме савезничке офанзиве у Италији није могао да се види ниједан њемачки авион на фронту, онда се добија потврда колику је важност Хитлер придавао овој операцији.
Ми у Дрвару нисмо имали ниједну борбену јединицу. Знали смо да непријатељ припрема офанзиву на овај сектор, па смо све трупе бацили на фронт. То је био редован случај у нашем ратовању. Сваки појединац, борац и старјешина, морао је бити спреман да сваког тренутка прихвати борбу. Другим ријечима, увијек смо морали бити спремни да нађемо излаз из сваке ситуације и да је ријешимо у своју корист. Овога пута побједила је велика љубав према своме Врховном команданту, ратно искуство и храброст наших бораца, иницијатива командног кадра. При спуштању падобранаца и једрилица у Дрвар, ступају упоредо у борбу пратећи батаљон и официрска школа Врховног штаба. Штаб 6 дивизије извлачи са лапачког фронта 3 личку бригаду и заједно са њом хита у Дрвар. Осми корпус упућује са Тичева један далматински батаљон. Три четвртине непријатељског десанта уништено је. Послије дводневне борбе непријатељске мотомеханизоване јединице ушле су у Дрвар. Без ове помоћи остатак њемачког десанта био би до посљедњег уништен.
Затим су се наставиле жестоке борбе на цијелом крајишко-динарском сектору. Сви покушаји непријатеља да опколи наше јединице и сабије их у обруч пропали су. И овога пута показало се да су наше пјешачке бригаде биле брже од њемачке моторизације. Ми смо увијек стизали да задамо ударац непријатељу, а затим да се поставимо у повољнији положај за наношење слиједећих удараца. Послије жестоких борби на Тичеву, Јадовнику, Трубару, Рипчу, Рибнику, Ситници, Млиништу, ослобођена је цијела територија осим Дрвара и Петровца.
Опћи закључак:
1. Нијемци нијесу успјели да униште наше војно и политичко руководство. Тако се овај њихов покушај претворио у велики војно-политички пораз Хитлера. Нама је први пут успјело да тучемо Хитлера у десантним операцијама. Ово, с једне стране, говори о слабости Хитлерове „машине“, то већој што се овдје радило о престижу; с друге пак стране — о чврстини и ударности наше војске. Због неуспјеха и великих губитака у овој офанзиви, Хитлер се морао латити лажи да је заробио Маршала Тита. Ово јасно говори о његовом пољуљаном положају.
2. Водећи борбу против наше армије, Хитлер је говорио да води борбу против бандита. И поред тога што је против нас раније водио шест великих офанзива, чији је опсег премашио обим обичних чарки и „чишћења“, у овој Седмој офанзиви себе је највише демантовао. Примијенио је сва средства модерног ратовања: тенкове, авијацију, ваздушни десант, ангажовао велике снаге и лично се заузео за исход операција, повјеравајући њихово извођење најпаметнијим војничким „мозговима“. Па и поред тога, његова Седма офанзива крахирала је пред нашим отпором. По завршетку ове офанзиве његов положај још више се погоршавао.
3. Хитлер и његово командовање још на једном пољу демантовали су себе. Они су толико дубоко студирали тактику и стратегију наше војске, да су до сада четири пута мијењали начин ратовања против нас. Први начин сводио се на систем „опкољавања“, систем „котлова“ и „Кане“, цијеле наше војске. Други начин — опкољавање појединих оперативних сектора. Трећи — с наслоном на утврђена мјеста и фортификацијска упоришта — офанзивно дејство ударних група на свим подручјима у циљу кидања веза, рушења наших база, привезивања наших снага, извиђања итд. Четврти — стварање од моторизованих и брдских дивизија, јаких оперативних група, које су уз помоћ посадних трупа преносиле операције са једног подручја на друго. Њемачко командовање непрекидно је тражило средство и начине за наше уништење, тј. скидање са ратне позорнице једне опасне ратујуће стране. То, само по себи, јасно показује колико је наша војна снага стално расла, имала свој начин ратовања, своју тактику и стратегију, која је надмашивала непријатељску; да је водство наше армије благовремено прозријевало све непријатељске методе и намјере и увијек знало наћи противмјере и своју војску извести из свих тих великих окршаја.
4. Док се њемачки фронт у Италији ломио и савезници почињали са искрцавањем на западу, Хитлер је морао да у овој Седмој офанзиви против „бандита“ у Југославији ангажује ни мање ни више него осамнаест њемачких оперативних дивизија, девет бугарских дивизија и све сателитске снаге. При томе је имао слиједеће губитке: мртвих око 20.500, заробљених 6.500, рањених 16.000. Заплијењено материјала: 96 топова, 19 тенкова, 3 авиона, 80 камиона, 110 мотоцикла, аутоматског оружја 500, пушака 16.000, разне муниције преко 60 вагона, хране преко 100 вагона, веће количине санитетског материјала и материјала за везу, коња 800, 15 пловних објеката. Уништено ратног материјала: топова 175, бацача 230, тенкова 108, авиона 37, камиона 1400, аутоматских оруђа преко 900, локомотива 94, вагона 700, пловних објеката 96, велике количине муниције, горива, хране итд. Пораст наше војске и ширина ратишта, примљено наоружање од савезника, погодност прољећњег времена, излазак непријатеља из утврђења на отворен терен, — све су то услови који су допринијели да тако осјетно ударимо непријатеља. И то није све. Њемачке дивизије, када десетковане изиђу из земље голоруког народа који се бори за слободу, деморалисане су и неспособне за жилав отпор. Све ово најрјечитије говори о снази наше армије, њеној важности у склопу савезничке стратегије и улози у даљем развоју војничких догађаја у Европи.
5. Хитлер је увјеравао своје преплашене вазале у Југославији да ће обрачунати са нама и да ће тако њихов положај бити ријешен. Већ је био отпочео са новом подјелом југословенских земаља. Али, заједно са њима, доживио је пораз. Тако су тим издајницима разбијене све наде и илузије. Њихови редови су у распадању, док је наша ударна снага у све већем порасту. Дакле, и на овом фронту Хитлер је претрпио неуспјех и погоршао свој положај.
6. Послије ове офанзиве још више се подигао међународни углед наше борбе и оцијенила права снага наше армије. Цијела свјетска јавност са великим интересовањем пратила је развој Седме офанзиве у којој су учествовале крупне њемачке снаге са свим модерним средствима технике. Та је офанзива још више учврстила наше везе са савезницима. Никада нам савезници нису давали толико обилну помоћ као за вријеме ове офанзиве. Наше јединице на борбеним положајима примале су санитетски материјал, муницију, храну. А савезничка авијација непосредно је садејствовала у операцијама, митраљирала непријатељске колоне и бомбардовала непријатељске базе и упоришта. И на овом пољу Хитлер је претрпио потпуни неуспјех.
7. Кроз ове тешке борбе наша армија ојачана је са пет нових дивизија на важном српском оперативном подручју, а редови осталих јединица знатно су се попунили новим борцима. Пред њемачком офанзивом, све што је било способно дохватило се пушке и одлазило у наше јединице. То говори да смо се ми послије ове офанзиве ојачали и унутрашње још више учврстили наш војнички и политички фронт. И на том пољу Хитлер је претрпио неуспјех.
8. Већ пуне три године борбе се код нас воде свом жестином, без предаха и одмора. Те борбе у својим најоштријим фазама, у кулминацији груписања непријатељских снага и средстава против нас — добијале су карактер посебних офанзива. Тако су настале све офанзиве. Према томе, ни иза ове Седме офанзиве неће, нити може бити застоја. Југославија је активни фронт који се слива са савезничком карпатском и талијанском групацијом, фронт који се налази на балканско-панонском врло осјетљивом правцу за Хитлера и то како из војничких тако и политичких разлога. А појачање нашег фронта изношењем операција из Италије у његову висину (Трст—Горица—Јесенице) или евентуалним савезничким искрцавањем на наше копно довело би Њемачку у критичан положај. Због тако велике војничке и политичке важности овог ратишта, могу се тумачити непрекидне трогодишње борбе и толико подузетих крупних офанзива против наше Народно-ослободилачке војске. Послије Седме офанзиве наша војска узела је иницијативу у своје руке и Хитлер је принуђен да поново довлачи нова појачања, као она из Грчке. Дакле, борбе на нашем ратишту све се више заоштравају и улазе у одлучујућу фазу.
9. Најзад, наша армија примивши у себе неисцрпиве снаге наших народа које су триумфовале у овом великом ослободилачком рату, спремна је да под командом свога творца — Маршала Тита, часно изврши ослободилачку мисију, обезбиједи своме народу тековине ове тешке и крваве борбе и судјелује са савезничким армијама на ослобађању човјечанства од фашистичке тираније.
Јули 1944.
(Репродуковано према: Јовановић, А. Шеста и седма непријатељска офанзива. — Сплит : „Слободна Далмација“, 1945. — Стр. 25–52. — Латиница.)