– Арсо Јовановић –
После дугих и тешких борби наша армија извршила је свој задатак. Она је ослободила нашу отаџбину. На том тешком али славном путу наше армије, избила је на површину сва генијалност титовског руководства, које је нашим народима донело крупне победе.
Сви стратези и вође из прошлих ратова имали су наоружане армије за постигнуће постављених циљева. Тито тога није имао. Али он је дубоко познавао законе друштвеног развитка и тежње својих народа. Он је у њима спознао и открио оне неисцрпне снаге које су вековима пригушиване. Подстрекнуте и инспирисане другом Титом, те народне снаге триумфовале су у овом великом ослободилачком рату. И њему је у историји ратова првом успело да од голоруких народа, међусобно завађених и тлачених фашистичким терором, створи модерну армију. Изграђујући војску друг Тито поставио јој је од првих дана борбене цељеве, који су у ствари политички циљеви ослободилачке борбе наших народа. На тој политичкој основи почивала је и изграђивала се наша армија од првих партизанских одреда, до њеног прерастања у јединствену Југословенску армију. Начин на који је стварана та армија јесте нешто ново у стратегији, што је изненадило и наше пријатеље и непријатеље.
Мали партизански одреди од самог почетка борби 1941 године били су праштркани широм целе земље, испрекидани знатним окупаторским снагама, планинским гребенима и речним токовима. Па ипак је Титова енергија успела да спроведе јединство организације и војничке дисциплине свих тих снага и усмери их једним правцем. Са развојем и јачањем војске остварено је и оперативно јединство на пространим подручјима. Тако је Тито осигурао командовање на целом југославенском ратишту што је имало за последицу крупне војничке резултате. У савременом рату, рату огромних техничких могућности, војсковође су управљале својим армијама помоћу разних техничких средстава. Тито тих средстава није имао, па ипак је успео да спроведе јединство мисли, воље и акције до најмањих и најудаљенијих партизанских јединица, чак и у оним крајевима који су деценијама чамили под туђинским ропством, као Истри, Словенском Приморју, Корушкој.
Јединице наше армије редовно су водиле борбе на великој удаљености једне од других, изложене непрекидним непријатељским офанзивама, када би изгледало да је све изгубљено. Али морални дух наше војске увек је био чврст, вера у победу праведне ствари непоколебљива. Тако је изаткан нови Титовски дух, који је у суровој ратној проби изашао победник. Створила се монолитна армија, одлучна у борби против империјалистичких завојевача и заштити демократских слобода свога народа.
Тито је непрекидно бдио над својом армијом и појачавао и учвршћивао њену унутарњу структуру и стабилност. Са завршетком појединих ратних периода наше борбе он је вршио реорганизацију армије. Тако се са форме партизанских одреда који су 1941 године дозвољавали широко учешће народних маса у борби, прешло на формирање ударних бригада, као јединица способнијих за тактички рад и маневровање. Са појачањем војске прешло се на на формацију дивизија и корпуса, војних формација које су омогућавале извршавање крупних стратегиских задатака и одбрану знатних територија у циљу њиховог учвршћивања и консолидовања. Најзад су формиране армије које су попримиле стратегиски фронт међу савезничким снагама и извршиле важну улогу у завршној фази сламања германског фашизма и ослобођења наше земље. Ти крупни организациони проблеми спроведени су под тешким условима сталних непријатељских офанзива, када се непријатељ свим силама упирао да онемогући јачање и учвршћивање наших снага. Организација и готовост наше армије увек су изненађивали непријатеља.
Постепени развој наше војске дао нам је и народне старешине, који су се током борбе уздигли у праве ратнике. „Радници и сељаци, студенти и остала поштена интелигенција, учили су се у ратној вештини у свакодневним љутим бојевима. Полако и сигурно стварао се јуначки кадар наше војске. У њих имају поверење борци, у њих има поверење народ, јер су то прави народни официри и подофицири“. — (Тито). Васпитању старешинског кадра друг Тито је посветио нарочиту пажњу стварањем војних школа, што је имало за последицу уздизање војне науке, подизање ауторитета старешинског кадра и учвршћивање дисциплине у војсци.
Руковођење борбама у окупираној Југославији, где су властодршци старе Југославије изазвали мржњу и раздор међу нашим народима и крвно их завадили, — било је врло тешко и компликовано. Али у тим компликованим условима друг Тито је стратегијске поступке прилагођавао и заснивао на правилном схватању унутраших и спољно-политичких односа наше земље. Тако је од великог историјског значаја што је љета 1941 године устанак прво подигнут у Србији. Тиме је српски народ доказао свим народима Југославије да је он за братство и јединство и да он нема никакове везе са великосрпским хегемонистима. То је имало крупних посљедица за даљи правилан развој ослободилачке борбе у Југославији.
Крајем 1941 године када су у Србији окупатори и домаћи издајници нагомилали крупне снаге, друг Тито извлачи своје јединице на тромеђу Црне Горе, Босне и Херцеговине, те их реорганизује и проучава даљи најпогоднији правац дејства. Он изабира погодан моменат и свим снагама врши офанзиву пролећа 1942 године ка Босанској Крајини и Хрватској. Овај изванредни маневар доноси крупне стратегиско-политичке резултате: у Хрватској се устанак разгорео до врхунца. Павелићу и његовој усташкој војсци задат је један од одлучујућих удараца, што је одиграло огромну улогу за њихов политички пораз у Хрватској. Наша војска знатно се појачала и поставила се у централни положај земље.
Да би избегао опкољавање својих снага у западном делу наше земље друг Тито јануара 1943 године са ударном групом прави маневар ка истоку. Туче непријатеља на Неретви и потпуно разбија војнички и политички четнике Драже Михаиловића, који су на територији Херцеговине, Црне Горе и Санџака вршили нечувени терор.
Љета 1943 године друг Тито главне своје снаге усмерава у приморском појасу Црне Горе, Далмације, Хрватског Приморја и Словеније где разоружава разбијене италијанске дивизије, и пресеца Немцима све везе ка Италији, куда су савезници управили офанзиву из Африке. Материјално ојачање армије и стратегиски задатак координације савезничким снагама био је потпуно извршен.
Зими и пролећа 1944 године гро наше армије био је у југо-западним пределима наше земље. Међутим, почетком лета 1944 године ситуација се карактерише следећим чињеницама:
а) Савезнички фронт у Италији, наишавши на жесток намачки отпор и тежак терен застао је и није обећавао резултате у смислу брзог пробоја у низину Поа и даљег надирања ка северу. У вези с овим није се указивала оперативна потреба држања наших јаких снага у западном делу земље. Наше снаге у Словенско-истарском подручју жестоко су нападале непријатељски саобраћај, отежавајући немачки положај на италијанском ратишту.
б) Ситуација на Источном фронту пружила је сасвим другачију слику. У летњим операцијама Црвена Армија на широком фронту пробила је немачке линије и брзо напредовала ка западу и југо-западу. Ово је захтевало груписање јачих наших снага у источном делу земље, где су се пружале велике оперативне могућности.
в) У Србији ослободилачки покрет узео је крупне размере. У централној и источној Србији постојале су велике ослобођене територије, док су наше снаге контролисале нека подручја Шумадије. Ове српске снаге водиле су крваве борбе са издајничким бандама Недића, Љотића, Михајловића. Овоме је требало једном стати на крај.
г) Код бугарског народа осећала се активност народних маса у циљу збацивања фашистичке агентуре. Требало је у вези с тим бити с Бугарима у најужој вези. Ово је захтевало појачање наших снага у Српском оперативном подручју.
д) На југу Балкана налазиле су се крупне немачке снаге, којима је требало пресећи отступницу и извлачење ка северу. То је такође захтевало појачање снага моравско-вардарског сектора.
Због свих ових чињеница друг Тито је пренио тежиште својих операција ка истоку — у Србију, што је најзад крунисано сјајном победом ослобођења Београда у садејству са јединицама Црвене Армије.
Наслонивши се на Црвену Армију и добивши знатну материјалну помоћ, друг Тито зиме 1944–45 године прави предах са својим главним снагама, да би се реорганизовале, овладале техником и биле способне за прољетну офанзиву и последњи јуриш на фашистичку Немачку. И у прољећној офанзиви армије нашег северног крила разбиле су Сремски фронт и наставиле надирање ка Загребу. Армије јужног маневарског крила туку непријатељске снаге у Босни, врше брзи продер према Хрватској, делови снага ослобађају Истру, Трст Словенско Приморје, Љубљану и са северним крилом спајају обруч код Дравограда, заробивши све немачке балканске снаге фелдмаршала Лера, њега самог и његов штаб, као и цео 97 корпус италијанске групације фелдмаршала Кесерлинга, извршујући на тај начин поново стратегиску улогу у односу на савезнички фронт у Италији, са чијим смо се снагама сусрели код Соче и на реци Сочи.
Из овог кратког излагања могу се видети велике стратегиске замисли Маршала Тита и дубина постављања војно-политичких циљева. Потребан је само један поглед на карту па се може видети да су ово операције великих маневарских замаха, са пренашањем тежишта операција на удаљења преко три стотине километара. При томе треба имати у виду оне огромне тешкоће унутрашње — спољне природе наше земље, тешкоће географског елемента, прехране војске, санитета — у извршавању овх крупних задатака. Но све је то савладано. Стварност је доказала надмоћност титовског војног и политичког руководства над талијанско-немачким окупаторима и њиховим домаћим плаћеницима.
Титови главни удари увек су изненађивали непријатеља, јер су претходно у различитим правцима предузимане диверзије, које су имале задатак да обману непријатеља. Тако, пролећа 1942 године пре офанзиве у правцу Босанске Крајине. Тито шаље део снага у Источну Босну, а део снага води офанзивне борбе на сектору горње Дрине. Под заштитом ових дејстава ударна група изненада се пробија у Босанску Крајину.
Јануара 1943 године у четвртој офанзиви Тито оставља два корпуса који су заваравали непријатеља а са главном групом изненада се појављује на Неретви. Пошто се битка продужила и непријатељ открио правац нашег покрета ка Истоку, Тито руши мостове на Неретви и непријатељ, обманут, предузима мере да нам спречи покрет ка западу, и баш у том моменту Тито форсира Неретву према истоку.
Пре управљања главних снага у Србију Тито упућује једну диверзиону групу ка Ваљеву која привлачи на себе главнину непријатељских снага, а за то време ударни део наше армије појављује се са југа и обара целу непријатељску одбрану на линији Рудник—Сувобор—Цер.
Све ово показује да је друг Тито носилац новога духа и полета наше армије, која се карактерише активношћу и крајњом офанзивношћу. У овом духу треба да се припрема и васпитава цела наша војска и сав народ. Овај офанзивни дух треба да провејава кроз цео живот војске, кроз војну науку и сва војничка правила. Треба да будемо свесни тога, да пасивност и ишчекивање не би никада донели слободу нашим народима. „У нашој војсци мора владати искључиво офанзивни дух, не само кад смо у офанзиви већ и у дефанзиви“ — (Тито).
У најтежим моментима наша војска црпла је од свога команданта снагу и енергију. Он је уливао веру у коначну победу. Историски пут наше војске то је пут друга Тита који је са њом делио добро и зло. Он је стално водио ону ударну групу која је на разним секторима Југославије разгарала народне устанке и остваривала крупне проблеме у склопу наше земље. Сам непријатељ добро је увидео оштрицу те ударне групе и маршал је био изложен најтежим непријатељским нападима, чија је кулминација била у петој офанзиви на сектору Црне Горе и у ваздушном десанту на Дрвар. На челу наше армије он је Југославији извојевао достојно место у међународној заједници народа за чију смо слободу и ми дали знатан допринос.
Генерал-лајтнант
Арсо Р. ЈОВАНОВИЋ
(Репродуковано према: Борба. — Београд, 1945. — Бр. 126 (26. март) — Стр. 2. — Ћирилица.)