– Арсо Јовановић –
УТОРАК, 2 ЈУНИ 1942
Црногорски народ је увек гајио велику љубав према руском народу. Кад је избио совјетско-немачки рат, наш народ се није поплашио, већ се одушевио, јер је отуда тражио своје ослобођење. Комунистичка партија је у Црној Гори имала најјачи утицај на народне масе. Поред раније компромитованих партија и режима, народ је Партији потпуно веровао. Ма да Партија у Црној Гори није отворено изашла пред црногорски народ – што је капитална грешка – да се ставља на чело народно-ослободилачке борбе против окупатора, ипак је цео народ пошао у борбу 13. јула 1941 године. Организационо нису биле извршене припреме за партизански начин ратовања. Вршене су припреме за општи устанак, али ни то није било доведено крају, јер су одговорни другови буквално схватили директиву – да се с акцијама што пре отпочне. Без икакве форме, организације, старешина, наоружане масе храбро су пошле у борбу. То је била лавина која се сручила на окупатора и нанела му огромне губитке. Нарочито су жестоке борбе биле код Цетиња, Црмнице, Вељег Брда, Данилов-Града, северно од Лијеве Ријеке и код Савника. За неколико дана били су ослобођени сви градови сем Цетиња, Подгорице и Никшића. И ови градови могли су бити ослобођени без икаквих жртава, али нису биле извршене никакве припреме за њихово заузимање. Заробљено је 4 – 5.000 Италијана и задобијен огроман ратни плен. Од овог плена нисмо имали користи. Масе су га освојиле и однеле. Још тада је много оружја пало петоколонашима у руке. Устанак је збунио окупатора који је мислио да ће преко Се-куле Дрљевића умирити и задовољити Ц. Гору. Јединице дивизије »Месина« биле су преполовљене код Рваша – Ријеке Црнојевића.
Непријатељ је на брзу руку пребацио један армиски корпус, три дивизије, из Албаније. Читаву дивизију бацио је у правцу Цетиња, где су биле најжешће борбе и где је био опкољен италијански гувернер за Црну Гору. После крвавих борби тај наш фронт био је пробијен. После пробоја фронта код Цетиња, дошао је ред на Колашин и најзад на Савнички срез. Дакле, непријатељ је ишао постепено, разбијајући наше фронтове. Наше руководство није имало формираних јединица, да њима интервенише на разним правцима и развуче пажњу непријатеља на широком фронту. Оно је ишло за масама које су биле жељне борбе, јер је окупатор чинио нечувена зверства.
После пробијања фронтова, морал становништва је почео да опада, а реакција да узима извесног маха. Борбе су такорећи престале. Да смо имали војнички организоване и политички учвршћене партизанске јединице, можда би се ситуација друкчије развијала. Борба с окупатором би се заоштрила, а народ би био заштићен. Настало је прелазно доба од месец, месец и по дана, док су наши руководиоци почели формирање партизанских јединица. Но, то се вршило по територијалном систему – партизани су седели код кућа тако да је требало окупљати људе од акције до акције. То је учинило да се партизанске јединице нису могле војно-политички уздићи. Предах у устанку, као и непокретност наших јединица, искористио је непријатељ, утврдио вароши и комуникације, повезао се са петоколонаш-ким елементима, тако да наше партизанске јединице нису могле имати неке значајније војничке успехе.
Да би се оживела борба требало је створити упориште за даљи рад. Дошло се на идеју да се заузме Пљевља из следећих разлога:
1) Везивање са слободном територијом србијанских партизана и довлачење муниције и хране у црногорски крш.
2) Активизирање Санџака, где је био велики људски материјал, и омогућавање пребацивања хране у Савнички срез.
3) После пада Пљеваља – перспектива за освајање осталих санџачких градова као и Берана и Андријевице. На тај начин би се створило чврсто партизанско упориште скоро у центру Балкана – испресецано кањонским рекама и планинама, па се могло добро бранити.
4) Освајањем Пљеваља требало је ухватити вола за рогове, јер је ту био штаб алпинс-ке дивизије »Пустерија«, тако да би остали гарнизони брзо пали.
5) Пљевља нису била много утврђена, па их је с војне стране било могућно заузети.
6) Освајањем Пљеваља задобили бисмо огроман ратни материјал и њим бисмо продужили успешне акције.
За ову акцију било је мобилисано у Црној Гори 3.500 људи (500 без оружја). Ова маса је била у правом смислу сакупљена, неоформљена и војно-политички неучвршћена, али ипак жељна борбе и радо се одазвала позиву.
На дан 20 новембра отпочео је марш-маневар тих снага из свих крајева Црне Горе. Главни правци наступања за поједине наше одреде: Колашин, Мојковац, Миоче, Д. и Г. Морача, Боан, Ђурђевића Тара, Никшић, Шавник, Жабљак – Ђ. Тара. Преласком у Санџак ове снаге су ноћним маршевима обухватиле Пљевља са свих страна. За време марша није се догодио ниједан борбени инцидент, тако се све извршило по унапред утврђеном плану. Снабдевање и смештај трупа причињавали су велике тешкоће. То није унапред припремано, јер се тежило изненађењу.
План за напад био је да се заузму околна утврђења и истовремено упадне у варош. Напад је одређен за ноћ између 30 новембра и 1 децембра. Покрет је отпочео већ у 10 сати увече, а главни напад се очекивао око 3 сата изјутра. И поред свих пред-узетих мера за очување тајности, непријатељ је сазнао за напад преко петоколонаша. Ни сам час напада није остао незапажен. Без обзира на све ово, јединице су пошле на извршење задатка. Развила се жестока ноћна борба око утврђеног града и у њему самом. Непријатељ је имао огромну ватрену надмоћност са размештеним оруђима чак и по крововима кућа. Ватру је регулисавао помоћу раније узетих елемената и два рефлектора. Имао се утисак да се налазимо у једном вулканском гротлу, пошто су Пљевља у дубодолини.
Ово је била једна од највећих битака у историји црногорског народа. Не верујем да су Црногорци показали икада веће храбрости него у овој бици. Овог пута они су били голоруки и упали су у један ватрени котао, хватајући за гушу мрског окупатора. Они су схватили прави значај Пљеваља. Борба се развијала и наши су ушли у центар града и освојили три утврђења. Требало је још само мало напора па да се ова битка реши у нашу корист. Али, због огромне непријатељске ватрене надмоћности, скорог свитања и несналажења старешинства у отсудним часовима, морали смо напустити град. Упоредо, а истовремено са нападом на Пљевља, била су предвиђена обезбеђења на комуникацијама које су водиле у ту варош.
И тамо се развила жестока борба у којој смо имали успеха. У свим тим борбама губици Италијана износили су 1.000 у мртвим и рањеним; нарочито им је страдао официрски кор. Наши губици 253 мртва и 193 рањена.
Узроци неуспеха:
1) Читава маса није била војнички оформљена и војно-политички изграђена.
2) Наш млад старешински кадар није се снашао у одлучним тренуцима када су наше јединице биле на прагу успеха.
3) Наше јединице нису познавале ни терен око града, ни саму варош, па су у току ноћи упућене на извршење једног тешког задатка.
4) Требало је да се преко више борби на комуникацијама, доведу јединице више саме вароши, ову извиде, а затим нападну. (У овом случају непријатељ би био упознат са нашом намером, боље би се утврдио, довео појачања и могао би нас омести.)
5) Нисмо имали ни једно оруђе којим бисмо могли угрозити непријатеља у касарнама и утврђеним положајима.
6) Јединице су биле дугим маршевима заморене.
7) Напад на варош требало је много раније отпочети, да би се читава ноћ искористила за акцију.
8) Исувише смо потценили непријатеља, његово наоружање и утврђење, тако да смо пошли са 100% сигурности у успех. Нисмо проценили да ће непријатељ ради свог престижа бранити дивизиски штаб. Кад су наши борци наишли на жесток отпор били су тиме изненађени. С великим оптимизмом се пошло у акцију, тако да су се пренебрегле војне тешкоће овог подухвата. Више смо говорили о евакуацији плена него о заузећу самог града.
Наше јединице и појединци су се херојски борили. Ипак се издваја Ловћенски батаљон, који је у потпуности извршио најтежи задатак. Две ноћи и дан водио је борбу у вароши. Батаљон »Бијели Павле« заузео је јако утврђење Богишевац. Батаљони Ускочко-дроб-њански и Језерошарански делом су продрли у варош и неки њихови водови остали у вароши две ноћи и један дан. Батаљон Кучко-пиперски сјајно је извршио заштићавање правца При-јепоље – Пљевља, где је имао великог успеха. Остали батаљони: Комски, »Бајо Пивља-нин«, »Пеко Павловић« и Зетско-љешански делимично су извршили своје задатке. Да су сви ови напори били повезани у једну целину – Пљевља би била освојена.
9) Неједновремено залагање јединица, тако да је непријатељ дочекивао наше ба-таљоне појединачно.
Значај ове акције:
а) мрски окупатор ухваћен за гушу; црногорски народ му показао шта мисли;
б) велики губици непријатеља;
в) ова борба још је више потстрекла Црногорце на борбу против окупатора;
г) појачана борбеност санџачких маса;
д) још једно борбено, истина крваво, искуство више;
ђ) нападом на Пљевља непријатељ је евакуисао Фочу, Горажде, Цајниче, Рудо, Нову Варош, тако да је олакшао вођење борби у том делу.
Штетне последице:
После овог нашег привидног војног неуспеха – реакционари су почели да бушкара-ју по нашим редовима због губитака, а непријатељ, осећајући се смртно угрожен, почео је да скупља петоколонашке елементе за разбијање наше борбе.
(Владимир Дедијер, Нови прилози биографији Јосипа Броза Тита, књ. 2, Либурнија, Ријека 1981, стр. 411-413.)