— Арсо Јовановић —
Шеста офанзива против Народно-ослободилачке војске отпочела је половином мјесеца октобра 1943 године, дакле, непуна 4 мјесеца послије завршетка пете офанзиве, када је пропао покушај непријатеља да опкољавањем уништи нашу ударну групу на тромеђи Црне Горе, Херцеговине и Босне. У овом кратком временском размаку одиграли су се крупни догађаји, у којима је наша Армија играла првенствену улогу. Те догађаје морамо резимирати да би правилније разумјели шесту офанзиву.
У двогодишњим жестоким окршајима, без ичије помоћи, са оружјем отетим од непријатеља, наша војска убила је 100.000 талијанских фашиста. Ти ударци и ударци Савезника довели су фашистичку Италију до капитулације мјесеца аугуста 1943 год. Тада су Нијемци појурили са свих страна моторизованим дивизијама да окупирају територију и разоружају талијанску војску. Наши пјешаци послије жестоких борби спријечили су их у томе. Народно-ослободилачка армија ослободила је скоро цијелу територију од Ђевђелије до Соче, у дужини преко 700 а у дубини до 400 км. Словенско Приморје, Истра и далматински отоци, неправедно отсјечени од нашег живог организма, били су слободни. Ми смо постали чувари Јадрана, на којем је наша ратна морнарица вила крвљу извезену заставу слободе. То је Титова Армија кроз славну и херојску борбу прокрчила себи пут до великих Савезника.
Ослобођењем нових области потекла је бујица нових бораца у редове наше Армије. Устанак се ширио на крајеве гдје је до тада тињао. Попуњавале су се старе борбом прекаљене јединице, а ницале су нове бригаде, дивизије и корпуси. Цијела земља била је у знаку мобилизације нових снага за борбу против омраженог фашизма. Талијанско оружје и техника пало је у руке искусних ратника, који су га знали ефикасно употријебити. Савезници су нам почели дотурати на обалу оружје и ратни материјал. Артиљеријски дивизиони, тенковски батаљони, аутомобилске колоне јурили су ка положајима. А Врховни командант примио је прве официре за везу који су са фронта долетјели авионима.
Тако нарасла и наоружана, цијела Армија, подузела је снажне офанзивне операције. Све комуникационе везе које су из дравског и савског базена водиле у Италију и на Јадран биле су прекинуте, а моравско-вардарске комуникације биле су стављене под снажне ударце, те је практично онемогућена веза са Албанијом и Грчком, гдје је ослободилачки покрет, заштићен са сјевера нашим снагама, стварао чврсто упориште. И попречне комуникације дуж Саве, Драве и Дунава биле су угрожене, па је веза и са источним Балканом — Румуњском и Бугарском, била претањена и рискантна. Код оваквог стања Нијемци нијесу могли консолидирати талијански фронт, нити спријечити Савезнике да преко Јадрана наоружавају нашу Армију, чијег су се удара у леђа највише плашили. Дакле, цијели њемачки војнички организам на југоистоку Европе био је укочен. Маневрисање њемачких снага на овом ратишту било је скучено. Овако стање пред опасношћу отварања другог фронта у Европи, колебљивог држања Турске и заплашености Бугарске и Румуније још више је угрожавало њемачки положај на Балкану.
Положај сателита у Југославији био је очајан. „Краљева војска у отаџбини“, коју су стварали талијански генерали кроз крвави терор, муке и прогоне наших народа, била је разбијена. Појавом наших трупа у слив Западне Мораве, Недић је на сав глас викао „Срби на окуп“. А упадом наших јединица у предграђе Загреба, Павелићеви доглавници почели су вадити пасоше за Швицарску. Другим ријечима, сателитски режими доведени су пред крах, чиме су била угрожена најјача окупаторска упоришта и базе у Југославији.
Пођимо даље од овога. Десно крило наше Армије прешло је Вардар и пружило помоћ братском бугарском народу. Тамо су се почеле стварати јединице за борбу против фашистичког јарма. Наше војвођанске јединице продиру у Румунију, а оне из долине Драве у Мађарску и Аустрију, док је преко Соче широком зоном успостављена веза са партизанским снагама Сјеверне Италије. Дакле, наша Народно-ослободилачка војска дала је потстрек и подршку за дизање и ширење народних устанака на Балкану и у сусједним земљама. Она је постала привлачна снага и чврста спона за уједињавање свих поробљених народа у борби против фашизма. Другим ријечима, јужно крило њемачког Рајха било је опасно угрожено. Пожар се примицао животним центрима Хитлерове Њемачке.
Закључак: постављена на важним саобраћајним артеријама Балкана, наша Армија спутавала је руке њемачком командовању, онемогућујући му маневрисање трупама. Својим присуством на Јадрану, чинила је чврсту десну фланку савезничке армије, не дозвољавајући стварање њемачких ваздухопловних база за дејство против Савезника на талијанском ратишту. Пријетила је опасност да Југославија постане жариште за ширење свенародног устанка у сусједним земљама. Другим ријечима, наша Армија грозила је упадом на јужно, отворено крило њемачке армије. Њемачко командовање, и поред наступања Црвене армије са истока и Англо-Американаца са југа, оцјењује тренутно као најопаснијег чиниоца нашу Армију, која му већ три године потреса бедеме „европске тврђаве“. Нијемци покушавају да ријеше ситуацију неким брзим препадима на појединим правцима, али им ти трикови не успијевају. Зато отпочињу шесту и, вјероватно, посљедњу крупну офанзиву против Народно-ослободилачке војске.
План непријатеља. За разлику од првих пет, у шестој офанзиви непријатељ није покушао да „системом опкољавања“ уништи нашу Армију. Нијемци су знали да се наша Армија није дала опколити ни онда када је слободна територија била мало изоловано острво а снаге знатно мање. Сада, Нијемци су се нашли пред једном великом и добро наоружаном армијом, са високим ратним искуством, а слободна територија износила је скоро три четвртине Југославије. Мада крути и шаблонисти, увидјели су да се оваква Армија не може сабити у „котао“, зато су искомбиновали слиједећи план:
Ослабити ударну моћ Народно-ослободилачке армије. У овом циљу лаким, оклопним и моторизованим дијеловима брзо се пробити и овладати комуникацијама, уништити базе Народно-ослободилачке армије, дијелећи њене снаге на поједине изоловане групе, које набацити у планине и почесно тући. Нијемци су, дакле, брзим заузимањем комуникација хтјели да онемогуће маневрисање наших трупа набацујући их у планине гдје би, остављене без хране и изложене ударцима авијације и специјалних планинских формација, изгубиле ударну моћ. Поред тога овим брзим продорима Нијемци су хтјели одвојити нашу Армију од морских база, куда су нам савезници дотурали материјал. Осјећајући војничку слабост, као средство оперативног плана, Нијемци су предвидјели пљачку свих животних средстава и паљење свих села у захвату операција. На тај начин, они су хтјели да нашу војску доведу у безизлазан економски положај.
План Врховног штаба. Дошла су у разматрање два плана:
а) Користећи велике природне препреке, прихватити фронталну битку и спријечити или онемогућити за дуже вријеме прелаз непријатељских снага преко ослобођене територије. Овај план могао се прихватити само у склопу развоја опће савезничке стратегије у циљу обезбјеђења десантних операција на обалском подручју или, уопће ради добитка у времену за какве друге маневре. Таква ситуација није била. Осим тога, овај план захтијевао је ангажовање јаких, скоро цијелих снага на једном одбранбеном луку већег или мањег полупречника од морске обале. То би довело до тешких фронталних борби које захтијевају велики утрошак муниције, дотурање хране, евакуацију рањеника итд. А у случају пробоја фронта непријатељ би могао мото-механизованим средствима брзо продријети и дезорганизовати позадину, остављајући наше спорије трупе на истакнутом одбранбеном луку. Зато је Врховни штаб примијенио други, еластичнији план.
б) Комбинујући дејство дубоко и широко распоређених самосталних оперативних група, задавати непрекидне ударце непријатељу на дугачким операцијским правцима, стварајући услове за прелаз у противофанзиву. Дакле, пореметити непријатељски план брзог надирања и избјећи удар надмоћнијих непријатељских техничких оруђа. Мали фронтални застори, искоришћавајући природне препреке и рушење на комуникацијама, требали су само да створе услове за ступање у дејство маневарских трупа на крила, бокове и позадину непријатеља. Дакле, план је у себи носио офанзивни карактер са тежњом да се у погодном моменту узме непријатељу иницијатива из руку.
Овим планом избјегло се груписање великих снага на појединим секторима, што је опасно када непријатељ располаже са брзим и технички надмоћнијим средствима. Поједини сектори слободне територије претстављали су јака упоришта, која су била чак и фортификацијски ојачана. Између појединих оперативних подручја успостављена је чврста веза, чак и преко великих ријека, што је у ранијим операцијама био тешко савладив проблем. Овиме су знатно олакшани услови маневрисања снага. Трупе једног сектора могле су интервенисати у корист својих сусједа, нападајући непријатељске базе у позадини. А преношењем узастопних борби у дубину територије, непријатељ је губио у времену и све се више исцрпљивао.
Спровођење планова. У шестој офанзиви учествовале су трупе II њемачке оклопне армије балканске групације фелдмаршала фон Вајкса као и дио снага талијанске групације генерала Кеселринга. Било је око 25 њемачких дивизија не рачунајући снаге сателита, Рупника, Павелића, Недића, Михаиловића, који су били редовни прирепци оваквих предузећа.
Почињући офанзиву, Нијемци су хтјели прво, да разбију наше крилне групе у Словенији и Македонији. Словенска оперативна група стезала је гркљан талијанског фронта на линији: Трбиж—Јесенице—Врхника. Нијемци издвајају са подручја Италије три дивизије (71, 199 и оклопну дивизију „Херман Геринг“) и бацају их против IX Корпуса који је држао област Соче и Випаве. Послије упорних борби, IX Корпус половином новембра оставља на приморски фронт слабије дијелове па се преко Доломита и Горенске баца на комуникације у долини Љубљанице и Саве, на сектор Врхника—Љубљана—Јесенице. Тако је он обезбиједио сјеверни бок VII Корпуса који је почетком новембра отпочео борбе са овом офанзивном групом на сектору Врхника—Ракек—Ријека. У овим борбама Нијемци нијесу могли постићи брзе успјехе, зато уводе двије нове дивизије (367 и 162) на правце: Загреб—Ново Мјесто и Љубљана—Кочевје, док се оклопна дивизија „Херман Геринг“ пробија до Ријеке у предио горње Купе и са југа обухвата снаге VII Корпуса. Овим маневром VII Корпус је потиснут са комуникација па су се у планинским предјелима развиле борбе које су трајале више од мјесец дана. За вријеме тих борби IX Корпус враћа се на комуникације у долини Соче и Випаве, ослободивши добар дио Приморја, а јединице XI Корпуса из Горског Котара и IV Корпуса са Жумберка ангажују се према Нотрењској и Долењској. Ово је омогућило VII Корпусу лакши прелаз у противофанзиву при чему је ослобођена скоро цијела Љубљанска покрајина, а преостали њемачки гарнизони у Кочевју и Новом Мјесту блокирани. Завршетком ове акције Корпус прави маневар, дијелом снага, забацујући их преко Саве у непријатељску позадину — Штајерску.
Македонска оперативна група до октобра мјесеца ослободила је знатну територију између Вардара, Црне Ријеке и Дрима, хватајући преко ове ријеке везу са албанским партизанима. Против ове групе Нијемци су повели офанзиву из Албаније и Грчке (100 пјешадијска и I алпинска дивизија). Послије бојева на Дриму, око Гостивара и Брода, група се бацила на комуникације у долини Вардара, ове порушила и избјегла опкољавање.
Борбе словенске и македонске оперативне групе врло су значајне. Те групе не само да су издржале прве изненадне нападе непријатеља, него су му нанијеле велике губитке у људству и техници. Истављајући жилав отпор задржале су дуго непријатеља, више од мјесец и по дана, тако да су трупе осталих сектора спремне и по унапријед предвиђеном плану дочекале непријатеља. У даљњем развоју офанзиве ове оперативне групе дејствовале су са осталим снагама.
Крајем новембра офанзива се пренијела на оперативна подручја Лике, Баније и Кордуна с једне стране, и Санџака и источне Босне с друге стране. На ова подручја, са којих је пријетила опасност њемачко-квислиншким базама у Загребу и Београду, непријатељ је сконцентрисао јаке снаге.
Лику, Банију и Кордун непријатељ је хтио отсјећи од Босанске Крајине па је ове области подухватио двоструким нападом из долине Купе—Сушак (371, 392, 199 и I коњичка) и долине Уне—Книн (373 и 144 пјешадијска дивизија). Развиле су се жестоке борбе са јединицама IV и XI Корпуса које су трајале преко 2 мјесеца. IV Корпус био је одбачен од Уне све до линије: Слуњ—Кладуша—Драготиња, затим је прешао у противофанзиву, потукао до ногу I козачку и 371 дивизију, избио на Купу, ослободивши при томе још и јако утврђени гарнизон Глину. Затим се поврнуо према Уни, гдје су до тада његови заштитни дијелови задржавали непријатеља и набацио 373 дивизију у њене положаје гарнизона на Уни. 373 дивизија није могла да испољи јако офанзивно дјеловање у Банији и из разлога што је V Корпус угрозио њене базе у долини Уне, од којих се уопће није смјела удаљити. За ово вријеме IX Корпус, обухваћен са три стране од Сушака, Огулина и Госпића, водио је борбе у Горском Котару, Лици и Приморју. Ипак је Нијемцима успјело послије великих губитака, да се од Огулина и Госпића пробију ка Сењу, задржавши се само на комуникацији. За вријеме ових борби XVIII Дивизија VII Корпуса удара у леђа непријатеља у Горском Котару а XIX Дивизија VII Корпуса непрекидно је угрожавала комуникацију Книн—Госпић, куда је оперирала 114 њемачка пјешадијска дивизија. Акције ових дијелова знатно су олакшале положај IX Корпуса.
За вријеме бојева у области Крке, Купе и Уне X Загребачки корпус развио је жестоку офанзиву у Загорју и на савски комуникацијски систем чиме је знатно потпомагао акције наших снага јужно од Саве.
Санџак и Источну Босну непријатељ је обухватио из долине Дрине и Ибра (I-а Алпинска са 92 моторизованим бранд. пуком и 181-а дивизија), долине Саве (187-а и I-а добровољачка дивизија), долине Босне (V моторизована и 369) и сектора Сарајево—Фоча („Принц Еуген“). Снаге II Корпуса врло су дуго задржавале непријатеља источно од Лима. Али, једним изненадним препадом Нијемци су успјели да заузму неоштећен мост на набујалом Лиму и Пријепољу, што је имало за посљедицу брзо надирање Нијемаца једним краком преко Пљеваља ка Горажду а другим преко Прибоја ка Вишеграду. Тада V Дивизија преузима извиђачко-заштитничку улогу повлачећи се правцем Вишеград—Рогатица—Олово. На Лиму и Дрини дала је жесток отпор непријатељу. Ово користи II Корпус са бочних ослонаца прелази у противофанзиву. Сјеверно крило Корпуса чисти Лимску Долину све до Пријепоља и заузима Нову Варош и Ивањицу; јужно крило Корпуса преузима офанзиву ка долини Мораве и Црногорском Приморју, а XXIX Дивизија ослобађа Љубиње, Ластву и води жестоке окршаје у Херцеговини који су знатно допринијели борбама у Босни. За вријеме ових борби у Санџаку Јужноморавска оперативна група, повезана са снагама Метохије, Косова и Македоније, ставила је под снажне ударце моравско-вардарску пругу, одбила офанзиву бугарских снага и потукла четничке банде Драже Михаиловића, које су судјеловале с бугарским трупама.
Децембра мјесеца операције се преносе на Источну Босну гдје је извршена најгушћа концентрација непријатељских снага. Борбе су трајале више од мјесец и по дана. Јединице III Корпуса, V и XVI Дивизије и I Јужноморавске бригаде нанијеле су непријатељу огромне губитке. Борбе на Хан-Пијеску, Озрену, Звијезди, у долини Криваје могу се упоредити са херојским подвизима из IV и V офанзиве. Затим све јединице овог сектора прелазе у протуофанзиву. По зимском времену V Дивизија прави сјајан маневар преко Звијезде и Коњуха, разбија непријатељски обруч на Гласинцу, руши комуникацију Пале—Вишеград и ослобађа Горажде, Фочу и Калиновик. Јединице III Корпуса, XVI Дивизије и I Јужноморавске бригаде разбијају непријатеља на Озрену, Коњуху, Звијезди, Требави и Мајевићи и ослобађају Посавину, Семберију и Бирач, тј. цијелу територију којом су господарили прије почетка офанзиве.
Док су још вођене борбе на осталим секторима, Нијемци припремају офанзиву на Босанску Крајину и Централну Босну, које су области намјеравали опколити са свих страна. У долини Доњег Врбаса и ријеке Сане стварали су јаку полазну базу. Почетком децембра отпочињу офанзиву са линије Имотски—Книн (118 и 264-а дивизија) у правцу Бугојна и Гламоча, настојећи да поремете наше оперативне везе између сусједних сектора. Поред тога, ангажовањем наших снага на југу овог сектора непријатељ је хтио олакшати бржи маневар његовим трупама са истока и сјевера, које су иначе имале да савлађују тежак терен. Али, ова јужна непријатељска група пред снажним отпором јединица VIII и јединица I Корпуса послије 20-дневних борби задржана је на линији Дувно—Шујина—Ливно, претрпјевши огромне губитке. Ово је омогућило стварање једне јаке ударне групе од јединица V Корпуса (и мањих дијелова I и VI Корпуса), које су крајем децембра напале сектор: Бања Лука—Градишка—Костајница—Нови—Бихаћ—Приједор. Циљ ове операције био је да се уништи ово важно упориште, гдје је непријатељ гомилао ратну технику и материјал за напад, да се поремете планови већ изнуреног непријатеља, да се олакша јединицама Источне Босне прелазак у протуофанзиву. Маневар је успио. Заплијењена је и уништена велика ратна техника непријатеља, а главна упоришта у Бањој Луци и Градишки уништена су. Комуникације у долини Сане и Уне све до Бихаћа биле су потпуно разорене. Уплашен овом акцијом непријатељ на овом сектору импровизира брзу офанзиву. Из предјела Новске ка Бањој Луци упућује 114 моторизирану дивизију која је била на путу за Италију и 92 мот. бранд. пук. Са линије Дервента—Добој—Сарајево—Коњиц упућује I-у добровољачку, I алпинску, 369, и дијелове дивизије „Принц Еуген“. Офанзива је отпочела 5 јануара 1944 год. Покушај јужне групе, са линије Дувно—Ливно да поновно пређе у офанзиву осујећен је. Исто тако Унска група, смождена у самим гарнизонима под ударцима В Корпуса, није могла да се покрене. Тако се офанзива на овом сектору претворила у фронтални покрет. Код Чађавице IV Дивизија у вишедневним борбама разбија једну њемачку колону. Шеста дивизија у 15-дневним бојевима на сектору Мркоњић—Млиништа нанијела је 114-тој дивизији, 92 мот. пуку и дијеловима I алпинске дивизије осјетне губитке. Једанаеста дивизија, привлачећи на себе јаке непријатељске снаге из Централне Босне омогућила је Првој дивизији да са сектора Јајце—Травник једним вјештим и смјелим маневром преко западних падина Влашића удари у бок непријатеља, дегажира XI Дивизију и са њом ослободи Централну Босну. Десета дивизија у области Прозора разбија је дијелове дивизије „Принц Еуген“ и одбацила их ка Неретви.
За све вријеме VI непријатељске офанзиве, јединице VI Корпуса и Главног штаба Војводине нападале су и рушиле главне саобраћајне везе у долини Саве, Драве и Дунава и тако потпомогле трупе осталих сектора, одбијајући и саме неколико непријатељских локалних офанзива.
Закључак:
1. У овој офанзиви Нијемци не само да нису остварили свој план него су открили своју велику слабост и недостатке: слаба борбена вриједност трупа разних народности, многобројна дезертерства, слаба исхрана и одјећа, неспособност за операције ван комуникација. Па и на самим комуникацијама налазили су се пред таквим тешкоћама које су тек послије огромних жртава успијевали да уклоне. Они су рачунали на брз успјех, а једва су успјели да послије 4 мјесеца офанзиве, од половице октобра до половице фебруара, овладају уским приморским појасом и задрже под својом контролом неке комуникације које са обалског појаса воде у унутрашњост. При томе треба имати у виду да је зимско вријеме њима као технички боље опремљеној трупи, ишло на руку.
Мада бројне, њемачке снаге у овој офанзиви расплинуле су се по широким секторима нашег ратишта и, наилазећи на жестоке отпоре наших трупа, губиле су све више и више замаху. Тако је њихова завршна фаза у Централној Босни и Босанској Крајини била потпуно без даха. Једва су се дочепали зимских гарнизона којих се грчевито држе. Они су били принуђени да у току саме офанзиве прелазе на појединим секторима у дефанзиву, да би најзад, били приморани да узму одбрамбени став на цијелом ратишту Југославије.
2. И ова офанзива јасно је оцртала улогу и значај наше војске у склопу савезничке стратегије. Док су се фашисти повлачили и на истоку и у Италији, њемачко командовање било је принуђено да против наше војске баци знатне снаге. И не само то. Наша Армија носи се у Југославији са преко 700.000 њемачких и сателитских војника, које би фашисти знали искористити да их у томе не спријечавамо. Јасно је шта би оволике, па и знатно мање снаге, значиле за угрожене њемачке фронтове на Бугу и у Италији. И, оправдано, за сваки корак савезничког напредовања на ратиштима наши борци сматрају да су дали свој допринос у крви и зноју. А од отварања другог фронта у Европи и напредовања Црвене армије преко Карпата можемо наслутити колико ће наша Армија бити страшна за фашисте и њихове сателите на Балкану.
3. Мада су се борбе развијале на одјелитим секторима, основна оперативна идеја спроведена је правилно. Баш та растреситост снага дозвољавала је нашем младом командовању да развије иницијативу до максимума и да дођу до изражаја маневарске комбинације, које су оперативно повезале све снаге.
Док је непријатељ нападао један сектор, снаге другог сектора обухваћале су га и непријатељ се редовно налазио између двоструког ватреног обруча.
Дакле, наше трупно командовање, својим сналажењем на терену, својом моћи расуђивања борбене ситуације и одлучношћу, положило је и по шести пут испит сурове ратне школе и показало се достојним руководиоцем велике Народно-ослободилачке војске.
4. И јединице Народно-ослободилачке војске одлично су положиле испит. По својој издржљивости, херојству, ударности и маневарској способности, доказале су да су кадре извојевати побједу и обезбиједити своме народу тековине ове крваве борбе. И не само то. У колу великих Савезника, на лијевом крилу Црвене армије, наша Армија спремна је да изврши јуриш на крваву фашистичку аждају, којој не преостаје ништа друго него — смрт.
Фебруар 1944.
(Репродуковано према: Јовановић, А. Шеста и седма непријатељска офанзива. — Сплит : „Слободна Далмација“, 1945. — Стр. 3–23. — Латиница.)