— Arso Jovanović —
Verovatno iz decembra 1942
4. Slovenija.
Bela garda je jedna obična mizerija. Ona nema nikakve borbene sposobnosti, niti vrednosti. Da mi je imati Prvu proletersku brigadu celo pitanje ne samo Bele garde, nego i svih malih italijanskih garnizona rešio bih po meri brzine kretanja te brigade. No i ovako nastojaćemo da se to pitanje brzo reši. Nadam se da ćemo Belu gardu uništiti i saterati u okupatorske garnizone. Ona je izbila na površinu zbog slabog rada naših drugova i jedinica. Dok su oni logorovali u planinama, daleko od naroda, dotle je okupator prisilno mobilisao i terao ga, preko agenata Draže Mihailovića i katoličkih klerikalaca, u Belu gardu. Stanje, broj i političke trzavice u toj Beloj gardi videćeš iz saslušanja kapetana Vasiljevića koje ti šaljem (kapetan Dobrivoje zarobljen, pa saslušan i streljan, a saslušanje nije sačuvano; prim. I. M.). To saslušanje skoro tačno ocrtava čitav rad Bele garde. Ona je najbrojnija oko Gorjanaca kojima je skoro potpuno ovladala. Tu je Draža nameravao stvoriti uporište, dobiti englesku pomoć i zatim dejstvovati prema prilikama. On nije tek slučajno odabrao Gorjance; hteo je da Slovence odvoji od jakog partizanskog pokreta u Hrvatskoj, pa, verovatno, u pogodnom momentu da dejstvuje i ka Zagrebu. Međutim, Bela garda je najjača politički oko Ljubljane. Ona je tu oruđe katoličke reakcije. I ona je opasnija oko Ljubljane nego oko Novog Mesta. To ćemo imati u vidu. Inače, Bela garda nema nikakve živosti, niti ofanzivne namere. Posle ofanzive Talijani su je nabili u pojedine jako utvrđene zgrade po pojedinim selima, gde ona životari i obezbeđuje talijanske komunikacije. Jedina je nezgodna strana što su te zgrade jako utvrđene, a Slovenci nemaju ni jednog bacača niti topa. Dobijanje bar jednog brdskog topa 65 mm (za koji Vrhovni štab ima dosta municije) bilo bi od velike važnosti. Blokada ovih zgrada teže se izvodi, jer Talijani dosta brzo reaguju iz garnizona. Ali sa reorganizacijom naše vojske i komandovanja mi ćemo uspeti da popravimo stanje. Skoro ceo narod je za nas i partizane prima sa velikim oduševljenjem. Na prvi pogled mogu reći da slovenački partizani svojim radom nisu zaslužili toliku ljubav naroda. Herojskim naletom hrvatskih partizana na okupatorovo uporište Suhor slovenački narod bio je oduševljen do neverovatnosti. Narod je sam prigovorio kako njihovi partizani izvrše akciju, a zatim beže devet dana daleko. Mi ćemo ovo u korenu sprečiti.
Partizanske jedinice: niži komandni kadar dosta je hrabar, ali nema nikakve taktičke orijentacije. Za ovo je krivo glavno slovenačko rukovodstvo. Neprijatelj je pojačavao borbene formacije, a slovenačke brigade broje oko 250 do 300 boraca. Oni nisu ništa preduzeli za mobilizaciju masa nego, naprotiv, pustili su da te mase mobiliše okupator. Postojali su i odredi, ali su to bile potpuno teritorijalne jedinice, slične onima u Crnoj Gori i Hercegovini, bez ikakve borbene vrednosti, upravo nisu vršile nikakve borbene zadatke. Sve je išlo nekom konspirisanju boraca, upravo potpuno oportunističkoj liniji. Napominjem da je borbeni materijal izvrstan, ali bez ikakvog borbenog iskustva. U početku ustanka Slovenci su lako, bez borbe, ovladali sa selima. U ofanzivi neprijatelja i posle nje, slovenački partizani se nisu borili. Otuda toliki uticaj Bele garde i ostale nedaće. Primetio sam: zašto vaši partizani ne pevaju, jer je poznato da Slovenci pevaju. Objašnjenje: pevali smo dok smo imali slobodnu teritoriju, a posle nismo smeli — da nas neprijatelj ne otkriva. Smešno! Ili: izdali su naredbu da narodnooslobodilački odbori budu zakonspirisani. Po mom mišljenju i to je oportunizam, jer vodimo otvorenu borbu na život i smrt. Još sada moramo nastojati da iz borbe iznikne naša vlast i da se narod čeliči. Inače, koliko sam primetio kod boraca postoji svesna disciplina, dok one borbene discipline i vojničkog držanja manje imaju. No, ovo se da brzo postići.
Još nemam jasnu predstavu o Osvobodilnoj fronti. Vidim da tu ima neke nevojničke mešavine. Ima i političkih grešaka, po mom mišljenju. Na primer: zamenik političkog komesara Glavnog štaba ima uza sebe, opet kao neke zamenike ili kontrolore, jednog hrišćanskog socijalistu i jednog sokola. Oni su politički predstavnici svojih stranaka. Otkud sada da predstavnik i organizator naše partije može imati neku kontrolu građanskih stranaka. Mogu razumeti da su oni primljeni, recimo, kao članovi Glavnog štaba, ali ne kao i politički predstavnici u našoj i uz našu partiju. Ako imaju politički sporazum, onda on treba da bude van partizanske vojske, van Glavnog štaba, a mogao bi doći do izražaja u nekom veću. Ja ću o ovome razgovarati sa Bevcom. Sem toga, primetio sam da zamenik političkog komesara u brigadi nema onu ulogu koju ima u našim jedinicama. Tu ulogu ima sekretar agitpropa! Otuda sam i primetio, na prvi pogled, drukčiji uticaj Partije nego kod naših jedinica. Izgleda mi da je to popuštanje pred građanskim strankama. Naravno, ja ću ovo samo Bevcu saopštiti. Meni je žao da nije sa mnom pošao jedan drug koji bi sve ovo ispitao, jer se plašim da ovi sa Osvobodilnom frontom ne pođu daleko. Izgleda mi da hrišćanski socijalisti imaju svoju organizaciju u našoj partizanskoj vojsci. U izvesnom momentu ovo može biti opasno. Ja sam ovde zatekao: zamenika komandanta (J. Avšič) i političkog komesara (B. Kidrič) glavnog slovenačkog štaba zajedno sa po ova dva građanska politička predstavnika. Primetio sam njihov vrlo dobar odnos, saglasnost i sporazumevanje. Izgleda mi da ovakvu kombinaciju neću dozvoliti u Glavnom štabu. Štab ću formirati po našim principima i iskustvima. A naravno, prethodno ću sa Bevcom o svemu razgovarati i sporazumeti se. Interesantno je da Bevc nije zadržao nikakvu funkciju u Glavnom štabu. On je to sve prepustio drugima, a sam se zakopao u ljubljanski „bunker”, kako ovi drugovi nazivaju njihova skloništa u Ljubljani. Za sada ti ne mogu reći o političkom radu u vojsci. Predložiću da se to radi kao kod naših jedinica. Primetio sam da nema onakvih pesama o Crvenoj armiji, Staljinu, našem Vrhovnom komandantu, kako je to kod naših jedinica. Istina, oni u poslednje vreme nisu smeli pevati! (A zimi nisu mogli ratovati zbog visokog snega; prim. I. M.). Rekoh ti, što se tiče partijskih stvari, ja ću samo dati Bevcu sugestiju. Možda je meni bilo malo neobično kada nisam kod ovdašnjih političkih radnika primetio onu sigurnost, odlučnost kao što je to tamo kod nas. On je nekako taktizirao sa svim građanima, a hrišćanski socijalist čak je pisao letak posle našeg uspeha kod Suhora. Pitao sam za procenat odnosa snaga. Politički komesar (B. Kidrič) rekao mi je: 70 komunisti, 25 hrišćanski socijalisti i 5 sokoli. Ja ću videti da li se naši politički radnici ustežu pri istupanju pred vojskom zbog Osvobodilne fronte. Inače naša literatura je u vojsci dobro zastupljena. Šaljem ti na uvid. Tu su i hrišćani izdali jednu knjigu o Beloj gardi.
Mere koje sam preduzeo: Brigada „Ivan Cankar”, koja je dejstvovala ili bolje reći sklanjala se na Gorjancima ili na Kočevskom rogu, brojila je 260 boraca. Odmah sam izvukao teritorijalne snage i ovu brigadu povećao na 500-600 boraca, formiranih u tri bataljona. Zbog važnosti sektora, tu sam ostavio, po opštem sporazumu i mom ličnom uverenju, druga Šaranovića za načelnika štaba i još dva komandanta bataljona. Brigadi sam dao direktivu za uništenje Bele garde i dejstvo na železničku prugu i manje talijanske postaje. U ovome radu ovu brigadu potpomoći će i 13. hrvatska brigada, koja je svojim prisustvom i uspesima oživela ovaj sektor. Naredio sam dobrovoljnu mobilizaciju svih snaga. Ovo greba prethodno politički pripremiti. Interesantno je da slovenačke jedinice nisu pribegavale ovakvim manifestacijama. Ako bi se sakupio veliki broj ljudstva koje mi ne bismo mogli naoružati — uputićemo vama. Kamo sreće da je Bevc „uputio nama koju brigadu”, kad su oni imali na desetine hiljada partizana. Nisam mogao zaključiti koliko sada Slovenci imaju partizana (oko 2.500?), ali će se svakako taj broj brzo povećati.
Ja sam na Gorjansko-belokrajinskom području ustanovio jednu komandu sa nizom punktova, ostavivši snage od oko 200 partizana za razne diverzantske akcije. Pošto ta teritorija nije oslobođena, ovo područje ima, pored propisanih zadataka za područje, i izvođenje akcija u vezi sa brigadom koja se nalazi na tom sektoru. Paredio sam osnivanje veze preko Kupe, u predelu Sinjeg vrha, sa Hrvatskom i sa vama. Na taj način bićemo u mogućnosti da brzo primamo sve ono čime nas nameravate pomoći; makar jedan top 65 mm sa nekoliko granata itd.
Najzad, oprostićeš mi što sam ovako neuredno pisao. Žurim se na put. Sada idem preko Krke, istočno od Novog Mesta, pa preko Kuma i južno od Litije ka Ljubljani. Na tom pravcu naći ću još dve brigade. I kod tih brigada narediću organizacijske mere. Te mere su osnovne i one moraju naići na razumevanje ostalih drugova iz Slovenije. Posle toga obići ću sve ostale jedinice i krajeve u Sloveniji. Nema nigde slobodne teritorije, ali se partizanski uticaj uveliko oseća.
Izveštaj o akciji: hrvatska 13. brigada i slovenačka brigada „Ivan Cankar” osvojile su talijansko i belogardejsko uporište Suhor pri Metliki. Upravo sam napad izvela je 13. hrvatska brigada, a brigada „Cankar” vršila je obezbeđenje. Rezultat: uništen ceo neprijateljski garnizon od 176 vojnika. Tu je bilo 40 Talijana i 136 belogardejaca. Zaplenjeno: 6 puškomitraljeza, 99 pušaka i veća količina životnih namirnica i razne spreme. Šest teških mitraljeza sklonjeni su u kasarni. Zarobljeni belogardejci, koji su od Talijana prisilno mobilisani — primljeni su u brigadu — na broju 51. Ubili smo kapetana Dobrivoja Vasiljevića, komandanta bataljona, čije saslušanje prilažem.
Posle ovoga Talijani su iz Metlike napravili ispad ka selu Radkoviću. Naši su ih dočekali u zasedi i ubili preko 50 neprijateljskih vojnika, zarobili 9, zaplenili 2 teška mitraljeza i 2 puškomitraljeza. Neprijatelj, potpuno razbijen, delovima je umakao u Metliku.
Noću 29/30. obe brigade su izvršile napad na prugu Metlika-Črnomelj-Urena Vas. Čuli smo veliku borbu. Rezultat ne znamo, jer smo pošli na put. Sve ove akcije — njihov rezultat objavljeno je narodu.
Posle ove tri akcije brigade će se malo odmoriti i popuniti, a zatim otpočeti sa novim akcijama u duhu izdatih direktiva.
Primite drugarske pozdrave sa „Smrt fašizmu — Sloboda narodu!” Pozdrav Arso.
(Reprodukovano prema: Matović, I. Vojskovođa s oreolom mučenika : povest o generalu Arsu R. Jovanoviću načelniku Vrhovnog štaba NOVJ i njegovoj tragičnoj sudbini. — Beograd : NIC Vojska, 2001. — Str. 301–306. — Ćirilica.)