– Arso Jovanović –
UTORAK, 2 JUNI 1942
Crnogorski narod je uvek gajio veliku ljubav prema ruskom narodu. Kad je izbio sovjetsko-nemački rat, naš narod se nije poplašio, već se oduševio, jer je otuda tražio svoje oslobođenje. Komunistička partija je u Crnoj Gori imala najjači uticaj na narodne mase. Pored ranije kompromitovanih partija i režima, narod je Partiji potpuno verovao. Ma da Partija u Crnoj Gori nije otvoreno izašla pred crnogorski narod – što je kapitalna greška – da se stavlja na čelo narodno-oslobodilačke borbe protiv okupatora, ipak je ceo narod pošao u borbu 13. jula 1941 godine. Organizaciono nisu bile izvršene pripreme za partizanski način ratovanja. Vršene su pripreme za opšti ustanak, ali ni to nije bilo dovedeno kraju, jer su odgovorni drugovi bukvalno shvatili direktivu – da se s akcijama što pre otpočne. Bez ikakve forme, organizacije, starešina, naoružane mase hrabro su pošle u borbu. To je bila lavina koja se sručila na okupatora i nanela mu ogromne gubitke. Naročito su žestoke borbe bile kod Cetinja, Crmnice, Veljeg Brda, Danilov-Grada, severno od Lijeve Rijeke i kod Savnika. Za nekoliko dana bili su oslobođeni svi gradovi sem Cetinja, Podgorice i Nikšića. I ovi gradovi mogli su biti oslobođeni bez ikakvih žrtava, ali nisu bile izvršene nikakve pripreme za njihovo zauzimanje. Zarobljeno je 4 – 5.000 Italijana i zadobijen ogroman ratni plen. Od ovog plena nismo imali koristi. Mase su ga osvojile i odnele. Još tada je mnogo oružja palo petokolonašima u ruke. Ustanak je zbunio okupatora koji je mislio da će preko Se-kule Drljevića umiriti i zadovoljiti C. Goru. Jedinice divizije »Mesina« bile su prepolovljene kod Rvaša – Rijeke Crnojevića.
Neprijatelj je na brzu ruku prebacio jedan armiski korpus, tri divizije, iz Albanije. Čitavu diviziju bacio je u pravcu Cetinja, gde su bile najžešće borbe i gde je bio opkoljen italijanski guverner za Crnu Goru. Posle krvavih borbi taj naš front bio je probijen. Posle proboja fronta kod Cetinja, došao je red na Kolašin i najzad na Savnički srez. Dakle, neprijatelj je išao postepeno, razbijajući naše frontove. Naše rukovodstvo nije imalo formiranih jedinica, da njima interveniše na raznim pravcima i razvuče pažnju neprijatelja na širokom frontu. Ono je išlo za masama koje su bile željne borbe, jer je okupator činio nečuvena zverstva.
Posle probijanja frontova, moral stanovništva je počeo da opada, a reakcija da uzima izvesnog maha. Borbe su takoreći prestale. Da smo imali vojnički organizovane i politički učvršćene partizanske jedinice, možda bi se situacija drukčije razvijala. Borba s okupatorom bi se zaoštrila, a narod bi bio zaštićen. Nastalo je prelazno doba od mesec, mesec i po dana, dok su naši rukovodioci počeli formiranje partizanskih jedinica. No, to se vršilo po teritorijalnom sistemu – partizani su sedeli kod kuća tako da je trebalo okupljati ljude od akcije do akcije. To je učinilo da se partizanske jedinice nisu mogle vojno-politički uzdići. Predah u ustanku, kao i nepokretnost naših jedinica, iskoristio je neprijatelj, utvrdio varoši i komunikacije, povezao se sa petokolonaš-kim elementima, tako da naše partizanske jedinice nisu mogle imati neke značajnije vojničke uspehe.
Da bi se oživela borba trebalo je stvoriti uporište za dalji rad. Došlo se na ideju da se zauzme Pljevlja iz sledećih razloga:
1) Vezivanje sa slobodnom teritorijom srbijanskih partizana i dovlačenje municije i hrane u crnogorski krš.
2) Aktiviziranje Sandžaka, gde je bio veliki ljudski materijal, i omogućavanje prebacivanja hrane u Savnički srez.
3) Posle pada Pljevalja – perspektiva za osvajanje ostalih sandžačkih gradova kao i Berana i Andrijevice. Na taj način bi se stvorilo čvrsto partizansko uporište skoro u centru Balkana – ispresecano kanjonskim rekama i planinama, pa se moglo dobro braniti.
4) Osvajanjem Pljevalja trebalo je uhvatiti vola za rogove, jer je tu bio štab alpins-ke divizije »Pusterija«, tako da bi ostali garnizoni brzo pali.
5) Pljevlja nisu bila mnogo utvrđena, pa ih je s vojne strane bilo mogućno zauzeti.
6) Osvajanjem Pljevalja zadobili bismo ogroman ratni materijal i njim bismo produžili uspešne akcije.
Za ovu akciju bilo je mobilisano u Crnoj Gori 3.500 ljudi (500 bez oružja). Ova masa je bila u pravom smislu sakupljena, neoformljena i vojno-politički neučvršćena, ali ipak željna borbe i rado se odazvala pozivu.
Na dan 20 novembra otpočeo je marš-manevar tih snaga iz svih krajeva Crne Gore. Glavni pravci nastupanja za pojedine naše odrede: Kolašin, Mojkovac, Mioče, D. i G. Morača, Boan, Đurđevića Tara, Nikšić, Šavnik, Žabljak – Đ. Tara. Prelaskom u Sandžak ove snage su noćnim marševima obuhvatile Pljevlja sa svih strana. Za vreme marša nije se dogodio nijedan borbeni incident, tako se sve izvršilo po unapred utvrđenom planu. Snabdevanje i smeštaj trupa pričinjavali su velike teškoće. To nije unapred pripremano, jer se težilo iznenađenju.
Plan za napad bio je da se zauzmu okolna utvrđenja i istovremeno upadne u varoš. Napad je određen za noć između 30 novembra i 1 decembra. Pokret je otpočeo već u 10 sati uveče, a glavni napad se očekivao oko 3 sata izjutra. I pored svih pred-uzetih mera za očuvanje tajnosti, neprijatelj je saznao za napad preko petokolonaša. Ni sam čas napada nije ostao nezapažen. Bez obzira na sve ovo, jedinice su pošle na izvršenje zadatka. Razvila se žestoka noćna borba oko utvrđenog grada i u njemu samom. Neprijatelj je imao ogromnu vatrenu nadmoćnost sa razmeštenim oruđima čak i po krovovima kuća. Vatru je regulisavao pomoću ranije uzetih elemenata i dva reflektora. Imao se utisak da se nalazimo u jednom vulkanskom grotlu, pošto su Pljevlja u dubodolini.
Ovo je bila jedna od najvećih bitaka u istoriji crnogorskog naroda. Ne verujem da su Crnogorci pokazali ikada veće hrabrosti nego u ovoj bici. Ovog puta oni su bili goloruki i upali su u jedan vatreni kotao, hvatajući za gušu mrskog okupatora. Oni su shvatili pravi značaj Pljevalja. Borba se razvijala i naši su ušli u centar grada i osvojili tri utvrđenja. Trebalo je još samo malo napora pa da se ova bitka reši u našu korist. Ali, zbog ogromne neprijateljske vatrene nadmoćnosti, skorog svitanja i nesnalaženja starešinstva u otsudnim časovima, morali smo napustiti grad. Uporedo, a istovremeno sa napadom na Pljevlja, bila su predviđena obezbeđenja na komunikacijama koje su vodile u tu varoš.
I tamo se razvila žestoka borba u kojoj smo imali uspeha. U svim tim borbama gubici Italijana iznosili su 1.000 u mrtvim i ranjenim; naročito im je stradao oficirski kor. Naši gubici 253 mrtva i 193 ranjena.
Uzroci neuspeha:
1) Čitava masa nije bila vojnički oformljena i vojno-politički izgrađena.
2) Naš mlad starešinski kadar nije se snašao u odlučnim trenucima kada su naše jedinice bile na pragu uspeha.
3) Naše jedinice nisu poznavale ni teren oko grada, ni samu varoš, pa su u toku noći upućene na izvršenje jednog teškog zadatka.
4) Trebalo je da se preko više borbi na komunikacijama, dovedu jedinice više same varoši, ovu izvide, a zatim napadnu. (U ovom slučaju neprijatelj bi bio upoznat sa našom namerom, bolje bi se utvrdio, doveo pojačanja i mogao bi nas omesti.)
5) Nismo imali ni jedno oruđe kojim bismo mogli ugroziti neprijatelja u kasarnama i utvrđenim položajima.
6) Jedinice su bile dugim marševima zamorene.
7) Napad na varoš trebalo je mnogo ranije otpočeti, da bi se čitava noć iskoristila za akciju.
8) Isuviše smo potcenili neprijatelja, njegovo naoružanje i utvrđenje, tako da smo pošli sa 100% sigurnosti u uspeh. Nismo procenili da će neprijatelj radi svog prestiža braniti diviziski štab. Kad su naši borci naišli na žestok otpor bili su time iznenađeni. S velikim optimizmom se pošlo u akciju, tako da su se prenebregle vojne teškoće ovog poduhvata. Više smo govorili o evakuaciji plena nego o zauzeću samog grada.
Naše jedinice i pojedinci su se herojski borili. Ipak se izdvaja Lovćenski bataljon, koji je u potpunosti izvršio najteži zadatak. Dve noći i dan vodio je borbu u varoši. Bataljon »Bijeli Pavle« zauzeo je jako utvrđenje Bogiševac. Bataljoni Uskočko-drob-njanski i Jezerošaranski delom su prodrli u varoš i neki njihovi vodovi ostali u varoši dve noći i jedan dan. Bataljon Kučko-piperski sjajno je izvršio zaštićavanje pravca Pri-jepolje – Pljevlja, gde je imao velikog uspeha. Ostali bataljoni: Komski, »Bajo Pivlja-nin«, »Peko Pavlović« i Zetsko-lješanski delimično su izvršili svoje zadatke. Da su svi ovi napori bili povezani u jednu celinu – Pljevlja bi bila osvojena.
9) Nejednovremeno zalaganje jedinica, tako da je neprijatelj dočekivao naše ba-taljone pojedinačno.
Značaj ove akcije:
a) mrski okupator uhvaćen za gušu; crnogorski narod mu pokazao šta misli;
b) veliki gubici neprijatelja;
v) ova borba još je više potstrekla Crnogorce na borbu protiv okupatora;
g) pojačana borbenost sandžačkih masa;
d) još jedno borbeno, istina krvavo, iskustvo više;
đ) napadom na Pljevlja neprijatelj je evakuisao Foču, Goražde, Cajniče, Rudo, Novu Varoš, tako da je olakšao vođenje borbi u tom delu.
Štetne posledice:
Posle ovog našeg prividnog vojnog neuspeha – reakcionari su počeli da buškara-ju po našim redovima zbog gubitaka, a neprijatelj, osećajući se smrtno ugrožen, počeo je da skuplja petokolonaške elemente za razbijanje naše borbe.
(Vladimir Dedijer, Novi prilozi biografiji Josipa Broza Tita, knj. 2, Liburnija, Rijeka 1981, str. 411-413.)